„СРЂ“ часопис за књижевност и науку

Часопис је добио име по истоименом брду изнад Дубровника. А његов власник, издавач и одговорни уредник, све до своје смрти 14. октобра 1904. године био је Антун Фабрис, један од најистакнутијих дубровачких публициста, оснивач Српске дубровачке библиотеке, студент славистике у Бечу, наставник у гимназијама у Сплиту и Задру, који је у културно-просветном животу Дубровника оставио дубок траг. У периоду 1906.-1908. године главни уредник „Срђа“ је био Антун Вучетић, а пре њега уређивао га је Лука Зоре. Изашло је стотридесет и пет бројева.

„Срђ“, као „књижевно гласило свих Срба на Приморју“ основан је са јасно прокламованим циљем  да се истакне српска компонента у култури Дубровника. Традиционално се настављајући на ранија књижевна периодична дубровачка издања у том смислу за „Срђ“ се може рећи да је свим својим прилозима непретенциозно, али свеобухватно исказивао доминацију српске културне, књижевне и научне мисли у Дубровнику свога доба.

У првом броју часописа објављен је тако Проглас који су потписали власник и уредник Антун Фабрис и Лука Зоре, у којем најављују: “Срђ ће поштовати свачије увјерење па било то вјерско или политично, јер он отвара своје странице свакоме нашинцу без разлике вјере и племена, за то прима писмене прилоге и латиницом и ћириловицом, и ако изјавља да је ћириловица једина и права наша азбука… Ми ћемо поштовати свачије вјерско и политичко освиједочење, а радити на пољу српске књиге и просвјете.”

Иначе, часопис је штампан у Српској дубровачкој штампарији Антуна Пасарића – ћирилицом и латиницом следећи тако традицију Словинца, а излазио је два пута месечно, и то од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Настојао је да пружи књижевну и културну, па и научну слику свога доба, првенствено Дубровника, али и много шире.

 Такође, је важно рећи да су међу бројним “нашинцима”, односно значајним интелектуалцима и уметницима из различитих средина, у “Срђу” сарађивали браћа Светозар и Владимир Ћоровић, Петар Колендић, Симо Матавуљ, Драгутин Домјанић, Иво Војновић, Стојан Новаковић, Марко Цар, Иво Ћипико, Иван Ђаја, Стеван Сремац, Валтазар Богишић, Антун Бенуси и многи други.

Након смрти Антуна Фабриса, “Срђ” уређују Луко Зоре, Михо Вакети, новинар и књижевник Крсто Доминковић и на крају историчар Антун Вучетић. Под  његовим уредништвом часопис ће се преоријентисати на југословенство. Забележено је, такође да је, позивајући читаоце на претплату и сарадњу Вучетић, поред осталог, рекао: “Надахнути овим угледима „Срђ“ ће, као једини приморски лист на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.”

Заправо, може се рећи да је Дубровник за српске писце и научне раднике био центар који су радо посећивали и у чијим су публикацијама радо сарађивали. Тако су, на пример, до Првог светског рата у Дубровник долазили сви значајнији српски писци међу којима: Стојан Новаковић, Јован Скерлић, Стеван Сремац, Богдан и Павле Поповић, Милорад Митровић, Алекса Шантић, Светозар и Владимир Ћоровић, Симо Матавуљ, Миле Павловић, Јован Дучић, Ристо Одавић, те Милован Глишић, који је ту и умро и сахрањен.

А не треба заборавити, да су и Дубровчани заузимали значајно место у култури Београда и Србије. Међу њима треба, свакако поменути Александра и Матију Бана, Петра Мариновића, Меда Пуцића, Петра Колендића, Ива Војновића и Марка Мурата.

Извор: Ирена Арсић : Срби у Дубровнику, Београд: Задужбина Владета Јеротића, Домус едиториа Арс либри, 2019. и Култура Срба у Дубровнику 1790-2010: из ризнице Српске православне цркве Светога Благовјештења, Дубровник-Београд: Српска православна црквена опћина у Дубровнику, Архив Србије, 2012.

Фото насловна: Часопис “Срђ”, извор: Преузета из књиге Култура Срба у Дубровнику 1790-2010: из ризнице Српске православне цркве Светога Благовјештења, Дубровник-Београд: Српска православна црквена опћина у Дубровнику, Архив Србије, 2012.