Награђени ученици – похваљени учитељи
20. 12. 2025.
На данашњи дан 29. децембра 1819. године у Зрмањи крај Грачаца, Лика рођен је Данило Медаковић. Отац Ђуро био је царински чиновник, а мајка Сава. Године 1852. Данило је почео да објављује политички лист Србски дневник са забавно-политичким додатком Седмица. Издавањем и уређивањем ових новина уврстио се у ред виђенијих и угледнијих Срба. Као новинар и политичар био је способан и вешт. Те особине дошле су до посебног изражаја у годинама апсолутизма. Служећи се популарним стилом и разумљивим језиком, стекао је велик број читалаца. Као присталица династије Обреновић доследно је заступао идеју слоге и јединства Срба, Хрвата и Словенаца. Поред новинарства бавио се и историјом. Главно дело му је Повијесница српског народа од најстаријих времена до године 1850. Објављено је 1851/52. у четири књиге.
Основну школу на немачком језику Данило Медаковић је похађао у Грачацу, а гимназију је завршио 1838. године у Задру. После завршене гимназије отишао је у Србију где је радио у Кнежевој канцеларији и Министарству финанција. Био је секретар на двору кнеза Милоша. А са кнезом Михаилом је 1842. године напустио Србију и отишао у Аустрију. Но, кнез Милош му је помогао да заврши студије у Берлину. Наиме, током 1845/46. студирао је филозофију у Бечу, а затим 1846/47. наставио студије у Берлину где је и докторирао.
По завршетку студија позајмио је новац од Јована Обреновића, брата кнеза Милоша, те купио штампарију Павла Јанковића у Новом Саду. Намера му је била да издаје политичке новине. Тако је новине Напредак покренуо новембра 1848. године у Сремским Карловцима. Најпре их је издавао два, а затим три пута недељно. Затим због револуционарних збивања с пролећа 1849. године лист и штампарију сели у Земун. Због опозиционог става према патријарху Рајачићу и правитељству, ухапшен је, а његов лист престао је да излази јуна 1849. године. То је био први лист у историји српског новинарства који је штампан Вуковим правописом.
У Земуну је у десет књига објавио дела Доситеја Обрадовића за која је написао и предговор. Са Ђорђем Поповићем Даничаром покренуо је 1850. године и уредио првих девет годишта знаменитог и дуговеког Годишњака великог календара који је после Револуције 1848/49. имао значај државног календара. Такође, је издавао и часопис Јужна пчела (1851-1852).
Маја 1859. године владици Платону Атанацковићу продао је штампарију, Србски дневник, и календаре Годишњак и Ласту и преселио се у Беогарад. Године 1862. вратио се у Нови Сад и следеће године поново покренуо Напредак. Новине је издавао под истим именом као и у време Револуције, али предвуковским језиком. Конзервативним ставовима заменио је некадашња напредна и либерална уверења. Управо зато новине нису привлачиле пажњу читалаца и претплатника. Увиђајући да није добро прихваћен, уредништво је 1864. године лист поверило сараднику Ђорђу Поповићу, уреднику Данице.
Као издавач Данило Медаковић објавио је између осталог Даничићева Мурављева писма о служби Божјој и први део Петрановићеве Историје књижевности. Такође, је важно рећи да је новчано помогао многе српске уметнике, глумце и писце. У његовој штампарији у Земуну ћирилицом су штампане Србске народне витежне пјесме Андрије Качића Миошића, Повијесница Црне Горе…до 1830. године Милорада Медаковића, Песме Љубомира Ненадовића, Песме Милице Стојадиновић Српкиње… Његови календари Годишњак и Ласта штампани су у тиражи од 8.000 до 10. 000 примерака. Данило је журналистичким радом допринео оснивању Српског народног позоришта, стварању више позоришних дружина за време апсолутизма, отварању српских читаоница и прослављању Св. Саве.
Због заслуга на пољу књижевности, историографије и публицистике изабран је 1853. године за дописног члана Друштва српске словесности. Био је и члан Матице српске (1853). И када је престао да се бави новинарством, продао је имања у Новом Саду и Београду и купио велики посед у Писаровини у Хрватској. А да би га боље надгледао, преселио се у Загреб. Ту је провео последње године живота поставши председник Српске православне црквене општине. Његов брат Милорад Медаковић био је Његошев биограф, секретар и дипломата. Део Београда данас носи име по Данилу Медаковићу. Са супругом Маријом, рођ. Камбер, имао је ћерку Љубицу, пијанисткињу удату за сремскокарловачког градоначелника Ћиру Милекића, и сина Богдана, адвоката и политичара. Данило Медаковић преминуо је 5. новембра 1881. године у Загребу.
Фото насловна:
Данило Медаковић, извор: Преузета из књиге Дејан Медаковић: Срби у Загребу, Нови Сад: Прометеј, 2004.
