ЈЕЛИСАВЕТА НАЧИЋ – прва српска жена архитекткиња

Пионирка која је надахнула жене да уђу у професије које су биле резервисане за мушкарце преминула је 6. јуна 1955. године у Дубровнику. Јелисавета је била прва жена архитекта на почетку 20. века и када је постала прва студенткиња прве генерације архитеката у Србији, говорили су да је то лудост. Но, девојка која је направила преседан и свој богати мираз уложила у школовање, од детињства је била посебна, неговала је храброст ума, разбарушеност маште, те снагу воље. И када је постала прва жена са „мушком“ дипломом успела је да оживи своје снове и цртеже. Тако поред многих објеката које је пројектовала Јелисавета Начић, Београђани пролазе готово свакодневно, а један од њих су и мало степениште од зеленога камена на древној тврђави на Калемегдану, парку који гледа на ушће две реке, Саву и Дунав.

Детињство и школовање

Рођена је 31. децембра 1878. године у Београду у угледној и богатој породици трговачког порекла чије су се кочије изнајмљивале за свечане краљевске догађаје. Јелисавета је тако прве кораке направила на падини испод данашњег хотела „Москва“. Управо ту се некада простирало имање породице Начић којој је припадала готово читава Хиландарска улица. А Јелисавета која је била најмлађа од тринаестеро деце и једна од троје који су преживели туберкулозу, од малена је била посебна. Бистра, вредна и упорна, одлична ученица са даром за цртање, једнако опчињена науком и уметношћу.

Студије архитектуре Јелисавета је уписала у Београду и била, као што знамо прва студенткиња у првој генерацији тог београдског факултета. Наиме, Технички факултет Велике школе у Београду постојао је од њеног оснивања 1863. године, али Одсек за архитектуру основан је тек 1896. године, баш када је Јелисавета положила матуру и маштала о томе да постане архитекта. Она је тада о том необичном позиву мало знала, али се истовремено дивила грађевинама и замишљала Београд уређен као у њеним сновима. Студије је, наравно завршила са бриљантним успехом.

Јелисаветина дела су све сами драгуљи архитектуре

Имала је само 22 године када је постала цртач приправник у Министарству грађевина, а ускоро и званично дебитовала као стручњакиња у Инжињерско-архитектонском одсеку. Не заборавимо да је то време било у којем су државне службе искључиво биле чуване за оне који су одслужили војни рок. У том тренутку, мало где у Европи су постојале жене архитекте. И када је Јелисавета на конкурсу за израду идејног решења за пројекат цркве Светог Ђорђа у Тополи освојила треће место, широм су јој се отворила нова врата и то јој је дало крила.

Иначе, Јелисаветина дела су све сами драгуљи архитектуре: Основна школа „Краљ Петар“, у којој је бринула и о ренесансној лепоти здања, али и о потребама наставе и хигијене. А складну и узвишену Цркву Александар Невски у Душановој улици пројектовала је у српско-византијском стилу док је Јелисаветин блок радничкихстанова на Дорћолу био прва зграда заједничког становања на Балкану. По њеним нацртима настали су и болница на Врачару, фабрика опеке у Прокопу и више раскошних београдских кућа. Пројектовала је и Цркву Светог Архангела Михаила на Косову. Но, неки од њених досадашњих снова нестали су, јер су неколико дивних грађевина насталих из Јелисаветине маште и руке срушене у бомбардовањима Београда у Првом и Другом светском рату.

У логору Нежидер упознала будућег мужа

А Јелисавета је Први светски рат провела у логору Нежидер у источној Аустрији. Касније је тврдила да је баш тако морало да се деси, јер је у логору упознала будућег мужа професора, песника и револуционара Луку Лукаја.

Њих двоје су се и венчали у логору Нежидер, а 1917. године су добили ћерку Луцију. Лука је касније био аутор првог Албанско-српскохрватског речника. И с обзиром да је Лукин ујак био бискуп у Трсту, успео је да издејствује да Јелисавету и Луцију пусте из логора. Тада њих две одлазе у Београд, код Јелисаветине породице, где ће чекати Луку. Но, ту се није дуго задржала, јер са мужем и ћерком одлази у Скадар, а потом ће зграда у близини катедрале на Страдуну у Дубровнику постати њен стални дом. На жалост, није се више бавила архитектуром у којој је остварила невероватан успех и оставила огроман траг. Посветила се гајењу ћерке, касније и унуке.

Пионирка женске архитектуре није добила државну пензију

Иако је каријера Јелисавете Начић  трајала тек шеснаест година, успела је за то време да изгради толико тога, а и прича о европским архитекткињама почиње са њом. Међутим, њен рад је врло дуго био игнорисан. И није добила државну пензију коју је тражила. Пионирка женске архитектуре у Србији је сахрањена у гробници без обележја, јер тако је желела њена ћерка Луција изражавајући на тај начин протест што су њеној мајци ускратили право на пензију.

Фото насловна:

Јелисавета Начић, извор: Преузета из књиге Ивана Б. Спасовић: Биле су прве; Биографије одважних Српкиња, Чачак: Пчелица издаваштво, 2022.