KANTAKUZINA KATARINA BRANKOVIĆ – sudbina principese vladarice zagrebačkog Gradeca

U julu 1445. godine stanovnici Gradeca nazivali su je „illustrem principissam et dominam, dominam Katherinam Dei gracia Cilie, Ortemburge, Zagorieque etc. Comitissam nec non regni Sclavonie banissam“ Bila je to, dakle njena zvanična titula. Odnosno bila je grofica, kneginja, principesa i banica. Te visoke titule dolazile su odmah iza kraljevskih. A žitelji zagrebačkog Gradeca nazivali su je još i svojom dragom gospodaricom – „domina nostra graciosa“.

Kći despota Đurđa Brankovića nije se predavala ni u najtežim trenucima

Zapravo, sudbina je Kanatakuzini Branković dodelila dug život, pun iskušenja, nemira i lutanja. Kretala se tako na prostoru od Beča i Venecije do Sera i Carigrada. Na tim svojim putovanjima upoznala je pripadnike raznih naroda, vera i kultura. Privatno, bila je nesrećna majka, trpeljiva supruga, odana kćerka i sestra. Naročito se žrtvovala za svoga slepog brata Stefana, kome je obezbedila krov nad glavom u tuđini. Na javnom planu, uvek je držala do svoga visokog porekla i položaja. Na Zapadu je održavala veze sa nemačkim carem, a na Istoku je bila štićenica turskog sultana… Kao pripadnici bogatog plemstva, kroz ruke joj je prošla ogromna količina novca, ali ona je uvek bila bez njega. Po duhu bila je darovita i uporna; nije se predavala ni u najtežim trenucima. Ni kada je sahranjivala decu, ni kada su joj otimali imanja, ni kada je bila u tamnici. Život joj je bio buran, dostojanstven i gorak, ali poučan.

Kanatakuzina Branković bila je kći despota Đurđa Brankovića, koji je vladao Srbijom od 1427. do 1456. godine. Despot Đurađ je poticao iz jedne od najpoznatijih srpskih porodica, koja je bila na historijskoj pozornici oko dve stotine godina, od prve  polovine 14. do prve polovine 16. veka. A Kanatakuzina je dobila ime po majčinom rodu; bila je kći Jerine (Irine) iz solunske grane vizantijske carske porodice Kantakuzin koja je bila u rodbinskim vezama sa vladajućom dinastijom Paleologa. Irina je vrlo brzo izrodila šestero dece, a Kantakuzina je bila četvrta po redu.

Ne zna se kada je tačno rođena, ali zna se da je njen mlađi brat Stefan rođen 1421. godine, a kako je na minijaturi Esfigmenske povelje iz 1429. predstavljena nešto veća i starija od njega, verovatno je rođena dve tri godine pre njega. Naime, Kantakuzina je zajedno sa roditeljima, braćom i sestrom naslikana na minijaturi navedene povelje, koju je njen otac dao svetogorskom manastiru u Esfigmenu. Prikazana je u raskošnoj odeći, u haljini svetloplave boje, ogrnuta tamnocrvenim plaštom, sa dekorativnim minđušama, a na glavi nosi krunu.

Politički brak sa Ulrihom II Celjskim

Kantakuzinu je otac udao za grofa Nemačkog carstva Ulriha II Celjskog, koji je bio u srodstvu sa ugarskim kraljem. Bio je to politički brak, koji je trebalo da obezbedi Srbiji potporu Zapada. U borbi za opstanak, despot Đurađ se, takođe brakom, vezao i za drugi politički blok: stariju kćer Maru dao je u harem sultanu Muratu II (1421-1451).   

Ulrih II Celjski poticao je iz jedne od najpoznatijih i najbogatijih nemačkih porodica, koja je bila u srodstvu i sa srpskom dinastijom Nemanjića. Od Ludviga Bavarskog, cara Svetog Rimskog carstva, 1341. godine porodica Celjski je dobila grofovsku titulu, a ime po svome gradu Celju. Pored njega, imala je i druge, brojne posede u Sloveniji i Hrvatskoj, među kojima i zagrebački Gradec. Po rečima italijanskog humaniste Enea Silvio Pikolominija, potonjeg pape Pija II (1458-1464), Kantakuzina je bila lepa i poštena (”alioquin facie et moribus honestam”). Srbi su njenog muža zvali Olrih. Kantakuzinina svadba proslavljena je 20. aprila 1434. godine. Kao što je bio običaj u to vreme, udajom za latinskog gospodara, Kantakuzina je dobila ime Katarina. Međutim, ostala je u pravoslavnoj veri.

Despot Đurađ lepo primljen u Zagrebu

Već u oktobru 1439. godine upokojio se kralj Albert i nastala je borba za ugarski presto. Budući da je iste godine sultan prvi put zauzeo Srpsku despotovinu, despot Đurađ je, sa porodicom i pratnjom, na putu za svoju Zetu koja je ostala van ratnih okršaja, stigao u Zagreb kod kćerke Kantakuzine. O njegovom boravku u Zagrebu ostavio je podatke jedan član ruske delegacije, koja se vraćala iz Firence sa Sabora, na kome je proglašena unija između zapadne i istočne hrišćanske crkve. Zapisao je da su se obreli u Zagrebu ”velikom i lepom gradu”, u kome je video ”srpskog cezara despota sa njegovom caricom i decom”. Despot Đurađ je lepo primljen u Zagrebu; čast su mu ukazali biskup i članovi gradske uprave. Kantakuzina se izričito pominje u Gradecu 1445, a i sledećih godina. Kao što smo već pomenuli, žitelji zagrebačkog Gradeca nazvali su je ”domina nostra graciosa”, bila je gospodarica   više mesta, jer je zamenjivala muža za vreme njegovih čestih i dugih putovanja.  

No, na žalost politički uspesi nisu donosili i porodičnu sreću. Kantakuzina je tako 1439. godine rodila sina, koji je dobio ime Herman, po nemačkom pradedi. Međutim, preminuo je 1451. godine  u dvanaestoj godini života. U toku 1445. godine  rodila je drugog sina, koji je dobio ime Đurađ, po srpskom dedi. On je umro u kolevci. Ostala je jedino njena kći Elizabeta, koju je despot Đurađ udao za Matiju, sina Jovana Hunjadija, ”gubernatora” Ugarske kraljevine.

U Varaždinu za Kantakuzinu prepisan „Apostol“

Pored zagrebačkog Gradeca, Kantakuzina je često boravila i u Varaždinu, gde je imala svoju srpsku pratnju, u kojoj je bilo duhovnika i pisara. Upravo u Varaždinu 1453/1454. godine  je za nju prepisan „Apostol“, važna bogoslužbena knjiga, koja se čita na svakoj liturgiji. Knjiga ima 282 lista, pisana je na hartiji, srpskim jezikom i ćiriličkim pismom, te predstavlja do danas najstariju sačuvanu ćiriličku knjigu nastalu u Hrvatskoj. No, još jedna tragedija zadesila je Kantakuzinu kojoj je u toku 1455. godine preminula i kći Elizabeta. I tako je nesrećna majka Kantakuzina za deset godina sahranila sve troje svoje djece.

Uskoro je smrt zakucala na vrata i odraslih članova porodice Celjskih. Tako je sledeće godine Ladislav, sin Jovana Hunjadija, ubio u Beogradu njenog muža Ulriha II Celjskog. Kantakuzina ga je svečano sahranila u Celjskom samostanu. Slavna porodica celjskih grofova bila je zatrvena. Kantakuzina je postala naslednik poseda svoga muža. Ali, ostala je sama, te je ubrzo počeo i grabež njenih imanja. Ipak, pisac Celjske hronike kaže da su neki gradovi ostali verni „gospođi udovici grofa Ulriha Celjskog“.

Početkom 1457. u Celju primila i delegaciju zagrebačkih građana

I dok se sve to događalo, Kantakuzini je 24, decembra 1456. godine preminuo otac, despot Đurađ, samo mesec i po posle ubistva muža. Bila je jedina od dece koja nije prisustvovala očevoj sahrani. Naime, baš u to vreme, otimala se i branila kako je znala i umela. Tako je   početkom 1457. godine primila u Celju i delegaciju zagrebačkih građana. A po gradovima je razmestila činovnike i posade. Najviše podataka ostalo je o Bogavcu Milakoviću, koji je bio kastelan Medvedgrada i knez „zagrebačkog polja“ – ”castellanus castri Medved vocati et comes campi zagrabiensis”. Međutim, ugarski kralj Ladislav Posmrče (1444-1457) tražio je da Kantakuzina preda građanima kastel na Gradecu, a car Fridrih III Habzburški (1440-1493) poseo je Celje i ostale njene gradove u Štajerskoj. Kantakuzina mu je zvanično ustupila prava na nemačke posede, a on joj je dao na doživotno uživanje zamak Krško (”Gurckfeld”) i godišnji prihod od 2.000 dukata. Zatim, je došla caru u Beč i poveljom od 10. marta 1460. godine  prodala mu posede u Slavoniji za 29.000 guldena. No, kupoprodajni ugovor nije realizovan u praksi.

Izgubivši posede, Kantakuzina je 1459. godine počela da se koleba i kao da je pomišljala na odlazak iz sredine u kojoj je provela najveći deo života. Pogotovo, što joj je došao brat despot Stefan Branković, koga su Turci 1441. oslepili. I tako su već tokom 1459. godine Stefan i Kantakuzina uputili poslanstvo u Dubrovnik. Tražili su da dođu u grad. Mada je bilo predloga da se većanje odloži, Senat je 3. novembra odbio molbu. Jedino im je ponuđen prevoz do Albanije u koju su želeli da idu. No, dva meseca kasnije stigla je nova njihova ambasada, ponovo sa molbom za dolazak. Dubrovčani su 17. januara 1460. godine odgovorili da sada nije vreme za dolazak, ali ako insistiraju, mogu doći, jer je njihov grad za svakoga otvoren i slobodan.

Kantakuzina je tako zajedno sa bratom prodala svoja prava na posedovanje gradova u hrvatskim zemljama (”varoš na brdu Gradecu pokraj Zagreba” – ”civitatem Montisgrecensis iuxta Zagrabiam”, zatim Medvedgrad, Rakovac, Varaždin, Vinicu, Veliki i Mali Kalnik, Koprivnicu i još neka manja mesta). Kupio ih je slavonski ban Jan Vitovac i dva njegova ortaka. Taj kupoprodajni ugovor izdala je na latinskom jeziku 8. maja 1461. u Zagrebu. U leto te godine posetila je mletački Krf, na kome su se okupljale izbeglice iz Turske. Ali, vratila se na Zapad i oko 1465. godine kupila od goričkog grofa Leonarda zamak Beograd u Furlaniji (”Belgrado in Friuli”) jugozapadno od Udina u koji je smestila brata Stefana sa porodicom.

Kantakuzina odlazi sestri Mari u Tursku

Uglavnom, Kanatakuzinin novac brzo se topio, a minimalni prihodi nisu mogli da obezbede pristojan život ni njoj ni bratu, koji je dobijao decu. Neimaština i ne samo ona, učinila je da grofica donese 1469. godine krupnu odluku: napustila je kraj u kome je proživela trideset i pet godina i otišla sestri Mari, koja je živela u Turskoj, kod grada Sera, okružena srpskom vlastelom i monasima, pod zaštitom sultana Mehmeda II (1451-1481). Njenu odluku nije sledio brat Stefan, koji je proveo kao talac devet godina u osmanlinskoj državi, svašta preživeo i doživeo oslepljenje.

No, postaojao je i neposredan povod za Kantakuzinin put. Kako je prilikom kupovine Beograda („Belgrado in Friuli“) uspostavila veze sa Mlečanima, već 11. marta 1469. godine ponudila im je svoje posredovanje za otkup haljine Isusa Hrista, koja je bila u posedu njene sestre Mare. Ona je očigledno dobivena od sultana Mehmeda II jer Mara je bila s njim u dobrim odnosima. A kako se radilo o najdragocenijoj relikviji, odmah su počeli pregovori oko otkupa. Zajedno sa sestrom, posredovala je i da dođe do sklapanja mletačko-turskog mira. U tome cilju, između 1470. i 1472. godine, dolazili su njeni ambasadori u Veneciju, a ona je, zajedno sa sestrom, vodila mletačke poslanike u Stambol.

 Pošto je sultan potraživao od nje neki novac, pokušavao je od 1477. da proda njen Beograd u Furlaniji i tako naplati dug. Jedno vreme je čak držao Kantakuzinu u tamnici. Kada se oslobodila, pokušavala je da i sama proda Beograd. Ostala je u dobrim odnosima sa carem Fridrihom III Habzburškim, kome je slala poslanika u Beč i molila ga da spreči sultanovu prodaju Beograda. U toku 1481. godine pisala je i goričkom grofu Leonardu da želi da napusti Tursku, da namerava da dođe kod njega i umre. Prepiska oko prodaje Beograda prestala je oko 1481, jer je te godine umro sultan Mehmed II.

I u Turskoj ostala da samuje…

Uskoro je Kantakuzina doživela još jedan težak udarac. U septembru 1487. godine preminula je njena sestra Mara. I kao što je na Zapadu ostala sama, tako je i u Turskoj ostala da samuje. Preuzela je brigu o isplati stonskog dohotka svetogorskim manastirima Hilandaru i Sv. Pavlu. Njihove predstavnike je uputila u Dubrovnik, čije su vlasti 3. juna 1490. godine odlučile da im se plati novac. Kantakuzina je, dakle preuzela Marinu ulogu, nastavljajući tako tradiciju srpskih srednjovekovnih vladara.  Duboko pobožna, izvezla je i veoma lepu, do danas sačuvanu, mitru Beogradskoj mitropoliji. Već zašla u osmu deceniju života, upokojila se 1491. godine. Sahranjena je u Makedoniji, u crkvi Svetog Stefana u Konči, između Strumice i Štipa.  

Inače, Srpska pravoslavna opća gimnazija sa sedištem u Zagrebu nosi ime  „Kantakuzina Katarina Branković“. Inicijativu za osnivanje ove škole je dao pravoslavni mitropolit Zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Gospodin Jovan. Upravo, ove godine gimnazija obilježava dvadesetu godišnjicu svoga postojanja i delovanja.

Izvor: Delovi teksta preuzeti su iz Вараждинског Апостола; уредници митрополит загребачко-љубљански Јован и проф. др Слободан Милеуснић, Београд: Музеј Српске православне цркве у Београду и Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, 2004

Foto naslovna:

Kantakuzina Katarina Branković, izvor: Preuzeta iz Вараждинског Апостола; уредници митрополит загребачко-љубљански Јован и проф. др Слободан Милеуснић, Београд: Музеј Српске православне цркве у Београду и Музеј Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске у Загребу, 2004.