MARA BRANKOVIĆ – vladarka most između Istoka i Zapada

Bila je ćerka despota Đurđa Brankovića i unuka Vuka Brankovića, druga srpska princeza koju su udali za turskog sultana. Druga koja je životnu biografiju ispisivala u haremu. Žrtvovala se za dobrobit svog naroda. Govorilo se da nije bilo lepše u svih sedam vlaških kraljevina i u čitavom turskom carstvu. Znao je to i petnaest godina stariji sultan Murat Drugi kada je upravo nju tražio kao zalog mira sa Srbijom 1435. godine. I tako će Mara, uprkos tamnici u koju je bačena, uspeti da pronađe svetlost i vremenom se nametne kao most između Istoka i Zapada. Igrajući značajnu ulogu u diplomatskim pregovorima Osmanskog carstva, postala je jedna od najmoćnijih žena 15. veka.

Princeza Mara koja je ponela ime svoje bake Mare Lazarević, rođena je u Vučitrinu na Kosovu oko 1412. godine. I bila je baš onakva kako zamišljamo princeze, lepa i nežna. Voljena i mila, nikada u prvom planu, ali uvek tu da privuče pažnju, izmami poglede i izvuče osmehe. No, bila je i krhkog zdravlja, pa su se njeni roditelji odmalena brinuli za nju. Kada je konačno pobedila tešku bolest, otac je u znak zahvalnosti Bogu i stracu Joanikiju sagradio manastir nazvan Devič.

Onda je zarad višeg cilja, mira sa Turcima, dogovoreno da lepa Mara 1435. godine ode u harem, jer se u junu 1433. godine zaručila za osmanskog sultana Murata II. Brak je sklopljen 4. septembra 1435. godine. Princezu niko nije pitao da li želi da postane supruga turskog sultana Murata II. Bilo je to vreme kada su ćerkama drugi krojili sudbinu. To je bio njihov usud. Princeza se tako udala za fizički neprivlačnog sultana da bi Turska prihvatila mir sa Srbijom.

No, princeza u brak nije priložila samo svoju mladost i lepotu, nego i bogat miraz, velike količine zlatnika i dobar deo Srbije. Kao Đurđeva ćerka, na dvoru je dočekana sa privilegijama. Bila je mudra i pronicljiva, pa se i sama borila za povlastice koje joj poreklom i statusom nisu pripadale. Sultan je već imao suprugu, ali je preferirao Maru u koju se i zaljubio. Uprkos tome, Mara je uvijek prvu sultanovu suprugu tretirala sa poštovanjem i bila vrlo bliska sa svojim posinkom Mehmedom II.

Prema jednim izvorima, Mara je imala veliki uticaj na sultana i mogla je da mu traži šta god poželi, jer ju je voleo i poštovao zbog izgleda i obrazovanja. Mogla je tako da sačuva hrišćanstvo, brine o hrišćanima u svojoj blizini. A i da posreduje u dogovorima između oca i muža. Međutim, drugi izvori govore da je Mara stalno bila pijun u njihovim rukama.

Zvali su je sultanija, a zatim emerisa – emirova udovica, jer je Murat preminuo 1451. godine. Tada se Mara zavetovala da se više nikada neće udavati. No, sultanov naslednik Mehmed II imao je za nju nove zadatke, rešio je naime da je dobro uda kako bi zaštitio i proširio carstvo. A pričalo se da je i njen otac zadovoljno trljao ruke kada je Murat preminuo, jer je sada mogao da Maru iskoristi kao vredan adut u diplomatskim pregovorima. Ponovo su drugi odlučivali o njenom životu kao da je stvar, a ne ljudsko biće.

Nakon smrti sultana Murata II, Mara se vratila u Srbiju svom ocu i maćehi Jerini. Gotovo je izvesno postalo da će emirova udovica sada biti supruga vizantijskog cara Konstantina XI Paleologa. No, ovoga puta Mara je čvrsto rekla „Ne“! I tako je opet bila svoja. Ali sreća je bila kratkog daha. Srpska princeza je, čini se bila predodređena za stalnu patnju i borbu. Jer kada je despota Đurđa nasledio sin Lazar, zbog porodičnih nesuglasica je proterao Maru. Prebegla je u Tursku gde ju je velikodušno primio njen posinak, sultan Mehmed II, koji ju je tretirao kao majčinsku figuru.

Sultan Mehmed Drugi joj je tada potvrdio da joj je u neotuđivo vlasništvo poklonio manastir Svete Sofije u Solunu. Mara je tada dobila i dozvolu da u Tursku u Ježevo pozove i svoju sestru Katarinu. Princeze su to iskoristile da postanu nezvanične posrednice između Istoka i Zapada. Upravo zahvaljujući njihovim moćima uspostavljena je ravnoteža između hrišćana i muslimana u Otomanskom carstvu.

Mara Branković, velika zaštitnica manastira Hilandar, nije zaboravljena. Upokojila se 14. septembra 1487. godine u Ježevu i sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici u Grčkoj.

Izvor: Delovi teksta preuzeti su iz knjige Tatjana Loš, Milena Marković: One su promenile Srbiju: izuzetne Srpkinje, Beograd: Kompanija Novosti, 2018.

Foto naslovna:

Mara Branković, izvor: Preuzeta iz knjige Tatjana Loš, Milena Marković: One su promenile Srbiju: izuzetne Srpkinje, Beograd: Kompanija Novosti, 2018.