МИЛКА МАРКОВИЋ – глумица, позоришна режисерка

Пре тачно деведесет шест година на данашњи дан 16. маја у Новом Саду је у 61. години  преминула глумица Милка Марковић која је била и прва жена режисер међу Србима. Као глумица наступала је у Народном позоришту у Београду и Српском народном позоришту у Новом Саду. Потиче из глумачко – музичарске породице која је генерацијама била посвећена позоришту. Крштено име Милке Марковић било је Милица Максимовић. Њен отац Аксентије Максимовић био је композитор и капелник у Српском народном позоришту у Новом Саду. А њена мајка Софија Максимовић Вујић, припадала је породици попа Луке Поповића чијих су седмеро деце, пет кћери и два сина, били глумци, чланови Српског народног позоришта у којем је и Софија наступала као глумица. Прва драма коју је режирала Милка Марковић била је Потапенкова Љубав, а онда је поставила и Авети великог норвешког писца Ибзена. Од тада, заузела је највидније место, а њено име записано је златним словима у аналима позоришта. Говорила је француски, немачки, енглески, талијански и мађарски језик, па вредна и неуморна каква је била касније je са француског и немачког и преводила драмске текстове. 

Софија мајка Милке Марковић једно je време наступала у ХНК у Загребу

Милка Марковић рођена је 17. априла 1869. године у Панчеву. Њена тетка, мамина сестра, била је прва српска глумица Драгиња Ружић. Милка је и сама од малена глумила. А после очеве смрти 1873. године њена мајка Софија била је присиљена, да наредних шест година, прихвати ангажман у путујућим позориштима. Једно време наступала је тако и у Хрватском народном казалишту у Загребу. Зато је Милка основну школу похађала у местима у којима је са мајком боравила, широм Војводине и Славоније. После завршене Више девојачке школе 1883. године прешла је у Народно позориште у Београду где је као глумица приправница у две успешне сезоне остварила двадесетак улога. У Српско народно позориште у Новом Саду се вратила 13. јула 1885. године и у њему остала до смрти.

Посебан дар Милка је имала за трагичне улоге

Милка је била лепа, милог лица, висока, витка и грациозна, дуге и бујне косе боје кестена. Говорила је правилно и пријатно, гласом који је био дубок, топао и мек. Умела је да се унесе у лик, живот и доба. А кад би певала, њен снажни мецосопран дирнуо би сваког посетиоца опере у то време. Играла је све велике јунакиње из историје драме, њих преко двеста. Посебан дар је, чини се имала за трагичне улоге.

Била је тако Корделија, Јулија и Орфелија из Шекспирових драма Краљ Лир, Ромео и Јулија и Хамлет, Шилерова Марија Стјуарт, Маргарета из Гетеовог Фауста, Ибзенова Нора из Луткине куће, и Анђелија и мајка у драмама Смрт мајке Југовића Лазе Костића и Ива Војновића, Сеја у Сузама. Такође, је у Нушићевим драмама била Јела у Тако је морало бити, Јованка у Пучини, те Олга у Голготи. Алекса Шантић јој се дивио како је одиграла његову Хасанагиницу. Важно је, такође рећи да је многе од ових драма Милка и режирала.

Режисерски рад – учила је од најбољих

Прву режију, Љубав Потапенка, поставила је 1911. године у Српском народном позоришту, а као наша прва жена режисер на сцени је остварила шеснаест режија. Поставила је и Авети великог норвешког писца Ибзена. Од тада, заузела је највидније место, а њено име записано је златним словима у аналима позоришта. Учила је од најбољих режисера у театрима Прага, Беча, Берлина, Дрездена, Минхена, Париза, Венеције, Ђенове и Рима. Слободно можемо рећи да је Милка Марковић режирала са знањем и искуством свестрано образоване глумице. Тако су о њеним уметничким квалитетима писали са искреним дивљењем: „Милка Марковићка била је образована и музикална жена. Много је путовала по Европи. Говорила је језике: енглески, француски, талијански, немачки и мађарски, и са француског и немачког превела је двадесетак позоришних комада, из којих је своје улоге креирала.” (Суботић, 1930)

Приватни живот

Иначе, са глумцем Михаилом Марковићем имала је два сина – Стевана, који је рано преминуо  не завршивши студије композиције на Париском конзерваторијуму, и Димитрија Митицу, глумца и режисера Српског народног позоришта. Први светски рат Милку је затекао у Старој Пазови, одакле су је угарске власти, заједно са супругом и синовима, интернирале у Мађарску. А онда је, као службеница Црвеног крста, радила у Женеви. Тада је доживела и две трагедије, губитак сина Стевана и супруга Михаила.

Но, после рата вратила се у Српско народно позориште и наставила да игра и да режира. Приредила је тада у новој држави, Краљевини Срба Хрвата и Словенаца неколико концерата широм земље са сином Димитријем. Ту је 1923. године прославила и четрдесетогодишњицу уметничког рада. Званично је пензионисана 1925. године, али услед лоших материјалних прилика, наставила је са својим ангажманима. Последњу режију представе поставила је 1928. године.

Одликовања и признања

Одликована је Орденом Светог Саве V реда, а сахрањена је на Алмашком гробљу у гробници Димитрија и Драгиње Ружић, Софијине рођене сестре, првих српских глумаца. Име Милке Марковић носе улице у Панчеву и Новом Саду.

Извор: Делови текста преузети су из књиге  Ивана Б. Спасовић: Биле су прве; Биографије одважних Српкиња, Чачак: Пчелица издаваштво, 2022.

Фото насловна:Милка Марковић, извор: Преузета из књиге Ивана Б. Спасовић: Биле су прве; Биографије одважних Српкиња, Чачак: Пчелица издаваштво, 2022.