МИТА НЕШКОВИЋ – учитељ, педагог и публициста

На данашњи дан 23. маја тачно прије 118 година преминуо је у Загребу Мита Нешковић истакнути просвјетни неимар, педагог и публициста. Оставио је трага не само у српској,  него и у хрватској педагогијској теорији и пракси. Био је познат и по томе што је промицао европске педагошке мисли. Објавио је неколико педагошких књига, од којих је Матица српска наградила три. Наиме, члан Матице српске постао је 1866 године, а члан њеног Књижевног од‌јељења 1893. године. Док га је због постигнућа остварених на педагошком плану, Хрватски педагошко-књижевни збор прогласио својим почасним чланом. Говорио је мађарски и њемачки језик.

Породица и образовање

Митин отац Петар био је адвокат, а мајка Катарина рођ. Јовановић. Но, када је имао свега десет година умире му отац, а убрзо и мајка. Иначе, ујак му је био познати пјесник Јован Јовановић Змај.

Мита Нешковић рођен је 7. новембра 1846. године  у Новом Саду гд‌је је учинковито доготовио елементарну школу и гимназију. А учитељску школу у Сомбору уписао је 1867. године на наговор ујака. Током учитељевања у српским конфесионалним школама у Руми и Земуну посебно се истакнуо својим учитељским и педагошким умијећем. Стога, га је српски црквени сабор 1870. године послао у Дресден у циљу даљњег стручно-педагошког усавршавања, гд‌је је завршио педагошко-гимнастичарски течај (1870 -1871).

У тамошњем учитељском училишту у оквиру тог течаја слушао је педагогију, природне науке и господарство, док је на семинару учио гимнастику, анатомију и физиологију. За вријеме боравка и школовања у Дресдену, Нешковић је детаљно проучио устрој њемачког школства, њемачке наставне планове и програме, те дидактичко-методичке одреднице. Стога, чим се вратио у домовину увелике засићен новоусвојеним „европским“ педагошким идејама, одмах их је почео промицати и спроводити у личној педагошкој пракси у Земуну.

Важно је, такође рећи да је Нешковић најприје пажњу свратио на промичбу угледа учитељског звања и занимања, а након тога се окренуо борби за идеје да народне школе треба да буду независне. Односно, да српски учитељи у Карловачкој митрополији морају имати струковно удружење. А критиковао је и црквену хијерархију и буржоазију. Управо, због овог потоњег доживио је и многе велике оптужбе и неугодности.

Публициста који је промицао европске педагошке мисли

Како би Нешковић у јавности што учинковитије промовирао у Њемачкој усвојене стечевине тада најнапредније грађанске европске педагогијске мисли, дао си је у задаћу да покрене независни учитељски лист. А, управо би он тада требао ширити те идеје у учитељским редовима, па и изван њих. На том трагу је са својим истомишљеницима 1873. године у Земуну покренуо лист Учитељ чији је Нешковић био први уредник. Но, због „неподобности“ садржаја морао га је већ након првог броја преселити у Вршац, гд‌је је излазио до краја 1874. године.

Већ наредне 1875. године утемељио је нови независни учитељски лист који је излазио под називом  Нова школа, а наконпремјештаја у Павловце  покренуо је лист Нови васпитач који је уређивао све до своје смрти. Такође, је 1876. године у сарадњи са пријатељем Кузмановићем покренуо и илустрирану ученичку библиотеку под насловом „Нова школа“. Иначе, Нешковић је своје радове објављивао у Даници, Пријатељу српске младежи, Учитељу, Новој школи, Србину, Застави, Љетопису Матице српске, Јавору, Новом васпитачу, Зори, Бранковом колу… Био је , као што смо већ рекли, уредник Учитеља, затим издавач, уредник и одговорни уредник Нове школе, одговорни уредник Д‌јечјег пријатеља, власник, издавач и уредник Новог васпитача и Пчелице…

Уза све то је за потребе елементарне наставе написао „Буквар“, „Чаславац“, „Псалтир“, те „Буквар са читанком“. Такође, не треба заобићи ни његове радове, као што су: „Рад у првом разреду основне школе“, „О беседама“ и „Узроци и посљедице француске револуције“, те више расправа у Љетопису Матице српске. Но, Нешковић се бавио и превођењем, па је тако превео књигу Русоовог „Емила“ и познато д‌јело великог швајцарског педагога Ј.Х. Песталоција „Линхард и Гертруда“. Но, највеће приносе он је дао својом „Збирком педагошких радова“, књигом објављеном у три дијела. У њој је представио своја темељна стајалишта везано за просвјету, одгој и образовање.

Писао и о пјеснику Јовану Јовановићу Змају

Тако је у првој књизи писaо о педагошком профилу српског пјесника Јована Јовановића Змаја, о управљању школама и надзору над њима. Нешковић је, такође у првој књизи своје „Збирке“ проговорио и о задаћама педагогије као науке о одгоју, подцртавши како она треба наставу обликовати тако да, не само образује и учи, него и да одгаја, а што је у цијелости сукладно и најсувременијим педагошким захтјевима.

И везано за управљање школама, такође је поставио врло високе стандарде. Тражио је, наиме да сви они који се тиме баве познају добро њен устрој и циљеве одгојно-образовног процеса у њој, па је онда још у вези тога рекао: „Надзорници и управитељи стоје на челу подручних учитеља. Они као одговорне старешине, уједно су и представници, регулатори и подстрекачи оног рада, који се развија у школи, а у корист њену и угледа њеног.“

Такође, је нагласио како је темељито и суставно праћење и проучавање нових постигнућа у домени педагогијских наука свакодневна задаћа и учитеља и  равнатеља и наставника, али да им је задаћа, такође и упознати историју одгоја и образовања, односно педагогије. Поменуо је како и хигијенски увјети, а посебно чист зрак и вентилација имају битног утјецаја на учинковито понашање и радни учинак у школи.

Дакле, док је у првој књизи „Збирке педагошких радова“ Нешковић представио своја главна педагошка стајалишта и погледе, у другој се бавио питањем учитељске школе у Црној Гори, проблемом повезивања и удруживања српских учитеља, те педагошким стајалиштима Ђона Лока. А у трећој се која носи поднаслов „Историја српских школа у Аустро-Угарској Монархији“, позабавио историјом српског школства на подручју аустроугарске царевине до 1893. године.

Треба , такође рећи да је Мита Нешковић од 1889. године обављао и дужност жупанијског школског надзорника у Бјеловару. У том својству стекао је велики углед и поштовање учитељства Бјеловарско-крижевачке жупаније. И како у „Педагогијској енциклопедији“ пише: „Учитељима је био прави пријатељ и савјетник и они су га ради његовог концилијантнога држања, па ради стручне спреме и искуства увелико цијенили.“

Мита Нешковић преминуо је 1907. године  након кратког службовања у Од‌јелу за богоштовље и наставу Краљевске земаљске владе у Загребу, а сахрањен је на гробљу Мирогој, такође у Загребу.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Иван Јуришић-Милан Матијевић-Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, уредник Чедомир Вишњић, Загреб: СКД „Просвјета“, 2005. Издано уз финанцијску помоћ Савјета за националне мањине Владе Републике Хрватске. 

Фото насловна:

Мита Нешковић, извор: Преузета из књиге Иван Јуришић-Милан Матијевић-Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, уредник Чедомир Вишњић, Загреб: СКД “Просвјета”, 2005.