Otvorena izložba “Ivo Andrić – književnik i / ili diplomata”

Na vrlo posjećenom otvaranju izložbe „Ivo Andrić – književnik i / ili diplomata“ u petak 21. februara u Velikoj dvorani biblioteke SKD „Prosvjeta“ u Zagrebu, prof. Siniša Tatalović, potpredsjednik Društva, najprije je pozdravio sve prisutne, a posebno uvažene goste: Domaćina dr.sc. Milu Radovića, predsjednika SKD „Prosvjeta“, njezinu ekselenciju gospođu Miru Nikolić, ambasadorku Republike Srbije u Hrvatskoj, Nenada Stazića, saborskog zastupnika, Nikolu Lunića, predsjednika „Privrednika“, diplomatskog doajena i prijatelja srpske zajednice Budimira Lončara,  prof. Dušana Marinkovića, također, domaćina Oca Bogoljuba Ostojića, te glumca, dramskog umjetnika Tihomira Stanića.

„Izložba je nastala u okviru kulturnih institucija grada Beograda, ona već nekoliko godina obilazi različite metropole u Europi i svijetu i govori o Ivi Andriću kao velikom piscu, velikom čovjeku i nobelovcu. Evo, došao je red da i u Zagrebu otvorimo ovu izložbu i da našu zagrebačku publiku podsjetimo na ovog velikog čovjeka, velikog pisca i velikog diplomatu.“, istaknuo je Tatalović otvarajući izložbu.

Također, se zahvalio gradu Beogradu na ljubaznosti što su nam ustupili ovu izložbu koja je sada i vlasništvo SKD „Prosvjeta“, pa će ove godine izložba biti otvorena i u nekoliko gradova u Hrvatskoj, posebno u onim gradovima u kojima djeluju pododbori SKD „Prosvjeta“.

O Ivi Andriću, njegovoj diplomatskoj službi i ulozi koju je imao kao čovjek koji je obilježio svoje vrijeme i koji je ostavio veliki trag i u srpskoj i u hrvatskoj kulturi govorila je Mira Nikolić, ambasadorka Republike Srbije u Hrvatskoj.

Nikolić je najprije sve prisutne pozdravila u ime amasade Republike Srbije u Zagrebu, te iskazala lično zadovoljstvo što je ova izložba, napokon posle više od deset godina, koliko putuje po svetu,  došla i u Zagreb.

„Ivo Andrić je svoju diplomatsku karijeru započeo 1920. godine, a završio 1941. godine, službujući u Vatikanu, Bukureštu, Trstu, Grazu, Marseillu, Parizu, Madridu, Bruxellesu, Genevi i Berlinu.

Najviše što se o Andriću kao diplomati može saznati je iz knjige Miroslava Karaulca „Andrićeve godine u diplomatiji“, ali i našeg kolege Miodraga Mitića „Poeti u fraku“, koji piše ne samo o Andriću, već i o Milošu Crnjanskom, Rakiću, Jovanu Dučiću, Stojanu Novakoviću, Mihajlu Pupinu, Milovanu Milovanoviću i Jovanu Ristiću.“, rekla je Nikolić i nastavila.

„Diplomatsko službovanje Ive Andrića, od onog najnižeg pa do pomoćnika ministra inostranih poslova, i na kraju karijere opunomoćenog ministra izvanrednog izaslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, dali su Andriću dovoljno razloga da zabeleži svoje mišljenje o diplomatskom pozivu i diplomatama. Već 1952. godine u svojoj beležnici o diplomatiji i diplomatama zapisao je između ostaloga: „Nisam pročitao mnogo od onog što je pisano o diplomatskom pozivu, ali sve što sam pročitao izgledalo mi je površno i nedovoljno. Ja bih bio u velikoj neprilici kad bih morao da dam određenu definiciju i bitne karakteristike tog poziva. Samo na negativan način mogao bi da kažem nešto o njemu i samo na osnovu iskustva.“

Nikolić je, također kazala da je Andrić, od svih mesta u kojima je do 1930. godine službovao, a bilo ih je više, već često menjao poslove i bivao na službi čak i do pola godine, isključivo kako se u arhivu diplomatskom nalazi, zbog njegovog zdravstvenog stanja.

„Geneva je prvo mesto u koje je otišao 1930. godine u rad u stalnu delegaciju Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda, gde je šest godina pre njega tu službovao Jovan Dučić. I to je bila prilika za Andrića da se upozna sa svim evropskim i svetskim pitanjima i problemima o kojima se tada raspravljalo u Genevi i da bolje razume međunarodni položaj Kraljevine Jugoslavije u tadašnjim okolnostima i konstalaciji snaga. Te tri godine provedene u Genevi doprinele su sazrevanju budućeg diplomate visokog ranga.“, naglasila je Nikolić.

Andrić se 1933. godine vraća u Beograd i nakon što je 1935. Milan  Stojadinović formirao vladu, postaje pomoćnik ministra 1937. godine i postaje druga ličnost jugoslavenske diplomatije.

„U svojim memoarima Stojadinović će napisati da se u svim važnijim pitanjima konsultovao sa Andrićem i kako kaže.“Koga sam veoma cenio i polagao mnogo na njegovo mišljenje o svim važnim pitanjima. On je bio Srbin, katoličke vere iz Bosne, književnik, pametan, odmeren u mišljenju, diplomatske note koje bi po mojim instrukcijama stilizovao, bilo je pravo zadovoljstvo čitati.“,  rekla je Nikolić.

Ambasadorka je, također istakla da je krajem tridesetih politička usmerenost Vlade Milana Stojadinovića pružala Dvoru sve više razloga za zabrinutost. Svojim mitinzima sa naglašenom fašistoidnom scenografijom, čestim i bliskim kontaktima sa vođama Reicha, pružao je sve više tipsku sliku izranjajućeg fašističkog vođe. I tada namesnik Pavle smenjuje Stojadinovića veštačkom krizom Vlade.

„U novoj Vladi premijer postaje Dragiša Cvetković, ministar Cincar Marković, a Andrić ponovo biva postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova da bi ukazom namesnika od 28. marta 1939. bio postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu. Na ovaj položaj Andrić dolazi kao nestranačka ličnost, iskusan diplomata, ugledan pisac, dobar znalac nemačkog jezika i kulture, ličnost visoke reprezentativnosti.

Ipak, kako će budućnost pokazati, Andrićevo imenovanje za ambasadora u Berlinu, imalo je prevashodno protokolarni karakter s obzirom na uhodan i zakulisni tip odnosa vlasti u Jugoslaviji s nemačkim vlastima.“, podvukla je ambasadorka.

Andrićevo imenovanje za šefa misije u Berlinu, prema Nikolić, treba tumačiti i na način da je poslat u Berlin kao čovek bivšeg ministra predsednika Stojadinovića u koga su Nemci imali poverenje, ali i kao gest nove Vlade koja je time htela da pokaže da se neće menjati spoljnopolitička orjentacija Kraljevine Jugoslavije.

„Službovenje Andrića u Berlinu od gotovo pune dve godine, predstavlja najosetljiviji i najdelikatniji period njegove diplomatske karijere. Njegova misija bila je posebno teška i on sam je za te godine rekao da su mu najmučnije u životu. Bio je u centru odakle je dirigovano rušenje Evrope stvorene posle  Prvog svetskog rata i izbijanje požara Drugog svetskog rata.

S druge strane, suočavao se sa činjenicom da se mimo njega kao zvaničnog predstavnika države, održavaju tajni kontakti između Berlina i Beograda u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu.“, istaknula je Nikolić.

Sve to ga je veoma pogađalo pa je od ministra inostranih poslova zatražio i da bude povučen. Andrić je od početka i suviše dobro znao za pritiske da se Kraljevina Jugoslavija veže za Nemačku. Istovremeno i on i svi drugi diplomatski predstavnici Jugoslavije, nisu držani u toku sa postizanjem sporazuma, samo su obavešteni da 25. marta u Beču trebaju da prisustvuju potpisivanju sporazuma.

„Dolaze događaji od 27. marta, državni i vojni puč, Andrić 29. marta  biva primljen u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke. A, 5. aprila mu šef protokola Nemačkog MIP-a uručuje pasoš i naređuje njegov odlazak i odlazak čitavog diplomatskog predstavništva. Nemačku su napustili 6. aprila na dan kad je bombardovan Beograd.“, rekla je Nikolić i dodala da je Andrić penzionisan rešenjem ministarskog saveta 15. novembra 1941. godine.

U toku rata Andrić će malo govoriti, a još manje pisati o vremenu svoga boravka u Berlinu. To njegovo dešperatno stanje kroz koje prolazi ilustruje jedna njegova pesma nastala za vreme službovanja u Berlinu gde kaže: „Ovde dole, gde ove reči pišem, okužen vazduh grudi steže, odmora nema, budno oko, sputan živim i teško dišem. Sve me je manje sve…“, govori Nikolić.

Preživljavajući u miru, u svojem golemom nezadovoljstvu, prevaren i nadigran od vremena i događaja, u prvim godima posle rata nastaje i Andrićev rad „Dodir sa strancima“, oprezno i škrto sumiranje njegovog diplomatskog iskustva koji će jedno vreme služiti i kao vrlo uputno štivo svim našim diplomatama.

„Potpuno je pogrešno shvatanje“, pisaće u svom radu, kaže Nikolić, i nastavlja „koje nam je ostalo kao rđavo nasljeđe prošlosti da između sile i pokoravanja sili, nema srednjeg puta. I da u odnosu sa inostranstvom treba izbirati jedno od to dvoje. U odnosu sa inostranstvom, izvesno je da ni jedno ni drugo ne valja i da između sile i pokornosti vode mnogi putovi i upravo, to su putevi dostojanstva i uspeha.“

U prvim posleratnim godinama ovaj Andrićev uspešan i dug put u diplomatskoj službi biće predmet mnogih kritičnih sudova, komentara koji će dolaziti prvenstveno od njegovih predratnih prijatelja iz beogradskih građanskih krugova kao i diplomatije.

„To je bilo vreme kada je beogradska čaršija anonimno, poluanonimno u prigovoru, režala na Andrića, kao na svog protežea što se prodao komunistima. Zamerat će mu naglu promenu tabora, od kraljevog opunomoćenog ministra, i izvanrednog poslanika, do narodnog poslanika nove vlasti od 1945. do 1953. godine, predsednika Saveza književnika Jugoslavije od 1946. do 1952. godine i reprezentativnog narodnog pisca, njegovu prilagodljivost, kolebljivost, povlačenje u situacijama kada se od njega očekivao jasan i odlučan stav.“, istaknula je Nikolić.

Sudovi koje je davao o sebi na stranicama „Znakova pored puta“ i „Beležnica“ iz vremena njegovih diplomatskih misija, znatno su stroži, optužbe i prekori koje upućuje sebi znatno opakiji.

„On kaže: „Vi kažete da nisam otvoren, da sam sve svoje pomisli i većinu ličnih osećanja, davao sebi, krio ih od ljudi sa kojima živim, zato me optužujete zbog pritvorstva i neiskrenosti, a vi ne znate sa kakvom tamom sam se ja u sebi nosio. Koliko sam se stideo njegovih ispada i postupaka, koji su uvek bili u strašnoj suprotnosti sa onim što sam hteo da budem.“, govori nadalje Nikolić.

„Do kraja svoje diplomatske karijere Andrić će biti u neizvesnosti da li je prošao, izbegao propast, kažući: „Znam dobro da proći ne mogu, ali i da propasti ne smem.“ I na kraju zažalit će što se ikad uspeo na tu osvetljenu pozornicu. Sa godinama sve će se više sklanjati u senku vlastitog dela, upućujući zainteresovane da sve bitno što bi ih zanimati moglo, da to potraže u njegovom delu. Jer kako je kazao, ono što je najbolje u njemu ostalo je nevidljivo i nepristupačno, a ono što je moglo da se vidi i nasluti, odbijalo je svakoga.“, zaključila je ambasadorka Nikolić.

Portretiranje Ive Andrića kao pisca nastavio je profesor Dušan Marinković koji je rekao:“Kada govorimo o Ivi Andriću govorimo o neponovljivom stvaralacu, subjektivnom glasu, ja bih rekao u cjelini, ne samo ovih prostora.  

Malo je pojedinaca koji su uspjeli da se nametnu, svojim razumijevanjem onoga što žele da posreduju drugome. I rekao bih, ta njegova „prokleta avlija“, a što je „prokleta avlija“ i  „Na Drini ćuprija“, nego jedan radikalan oblik govorenja o tome koliko mi drugi treba i da bez drugoga ne mogu.“, naglasio je profesor Marinković i nastavio.

„On kaže avlija, ne kaže dvorište, on kaže ćuprija ne kaže most, on je pounutrio neko iskustvo jezika drugoga jer mu taj repertoar pojmova treba. Sjetimo se samo naših iskustava o jeziku zadnjih tridesetak i više godina. Taj internacionalizam, ta nezazornost od drugoga, kada drugoga trebam da bih uopće sebe mogao da kažem. To je ono dubinsko što on kao diplomata, morajući realizirati neke naloge, nije mogao plasirati kao što je on to, naravno htio.“, rekao je Marinković.

Važno je istaknuti i njegov individualni san, smatra Marinković, kao jedan horizont koji kod njega zadnjih decenija nije dovoljno artikuliran. Imao ih je puno, jedan od velikih njegovih snova mi danas živimo. Sjetimo se „Travničke hronike“. Taj san u jednom narodu koji neće biti uništen i koji će gledati svim okupatorima, svim onim drugima u leđa. Bojim se da je taj njegov san jedna literarna opsesija, jedan grandiozan projekt za koji je on mislio da bi mogao biti ostvaren, svjedočimo kako se taj san trenutno operacionalizira.“, podvukao je Marinković.

Andrić je bio ne samo diplomat, mišljenja je Marinković, „već i jedan dijalogizant sa svima onima koji su htjeli da vide ovaj prostor kao prostor koji treba da prođe manje teško, nego što treba da prođe. Svi ćemo mi njima „gledati u leđa“, iz današnje perspektive. Jedna snažna poruka, koja, na žalost doživljava ovo što doživljava.“, kaže Marinković.

„Kada govorimo o Andriću, možemo govoriti i o tom individualnom ja koje od samog početka nastupa kao subjekt duboko integriran u kolektivitet. Takav dio njegove komunikacije je obilježio cjelokupan njegov rad. Vidimo da niko nije ispričao tako dramatičnu priču koliko su pojedinac i kolektiv nemoćni u određenim historijskim turbulentnim vremenima, gdje se ruše cijele civilizacije. I odjednom se nešto dogodi i ono što je vrijedilo milenijima, više ne vrijedi ništa.

Andrić je napisao mnogo novelističkih tekstova s kojima se ugrađuje u europsku tradiciju, onoga vremena. Postavlja i pitanje da li je čovjek jedna volja koja hoće da stremi na bolje ili na uspješnije? Ako hoće da stremi na uspješnije ulazi u jednu utakmicu s drugima. Razvijaju se tada oni destruktivni čovjekovi mehanizmi, pa tako on govori i o ljudskoj destruktivnosti. Govori i o krizi građanskog identiteta. Ta njegova emancipatorska uloga njegove literature koja želi s jedne strane pokazati gigantski otpor pojedinca prema svim oblicima ograda. Tako je i „prokleta avlija“ priča o svim mogućim ograničenjima. A, najveći čovjekov dar je jezik, ono s čim ja proizvodim sebe.“, zaključio je Marinković.

I na kraju nam je poznati srpski glumac Tihomir Stanić, koji i sam jako sliči Andriću, i koji je tokom svoje dugogodišnje karijere i nagrađivan dosta puta, a neke uloge su ga i proslavile, izveo recital dijelova iz „Na Drini ćuprija“, jednog od najvećih romana slavnog bosanskohercegovačkog, srpskog i hrvatskog pisca Ive Andrića. Za njega je Andrić i dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.

Nakon sjajne Stanićeve izvedbe, dramaturški snažne, popraćene i neverbalnom komunikacijom sa publikom, ista ga je nagradila dugotrajnim pljeskom.

Na naše pitanje: Zašto Andrić? Stanić nam je odgovorio: „Ja sam pre dvadesetak godina naučio, govorim napamet „Na Drini ćuprija“, prva četiri poglavlja romana, jednu celinu i to sam uradio, nekako spontano, doduše i na nagovor jedne moje prijateljice istoričarke umetnosti, gospođe Vide Grandić. Time sam sebe obezbedio da imam jednu slobodu u okviru ovog svog posla. Znači ne zavisim od toga da li će me neki reditelji zvati u pozorište ili na film. Ja, ovo mogu da govorim, na primer po školama za neki honorar i da živim od toga. No, nikada nisam ni naplatio taj honorar po školama, uvek kad mogu da idem po školama, idem besplatno.“, istaknuo je Stanić i nastavio.

„Obišao sam s ovim mnogo sveta, bio sam i u Americi, Norveškoj, Švedskoj i po regionu. Ovo je priča o čoveku koji je promenio veru, zavičaj i uspeo, ali mu je ostala neka bol, tuga u grudima. Paraleno s tim sam nekoliko puta igrao na televiziji Ivu Andrića u nekim ostavarenjima, pojavio sam se u TV filmu „Znakovi“, po pripovetci Andrićevoj u produkciji RTS-a, pa u filmu „Žućko“, to je film o Radivoju Koraću, košarkašu u liku Andrića, a sada će 2. marta, na FEST-u biti i premijera filma „Proleće na poslednjem jezeru“ koji govori o periodu kada Andrić kao diplomata sa ostalim jugoslavenskim diplomatima biva zarobljen, to je period kapitulacije Jugoslavije i kad čekaju na obali Bodenskog jezera kako će se njihove sudbine razrešiti.“

Isto tako Stanić priprema i jednu biografsku seriju o Andriću, od oslobođenja do dodele Nobelove nagrade. I kao što sam priznaje, na neki način je, zapravo „opsednut“ i posvećen Andrićevom opusu. „I fizički umem da podsetim na njega, i da imam neke crte lica koje podsećaju na Andrića i da onda kad se u društvu interesovanje za Andrića pojavi, da se nekako prirodno i ja tu nađem kao i večeras.“

Inače, Stanić je dugo vremena u kontaktu sa Andrićevom zadužbinom grada Beograda, poznaje i autorku ove izložbe, gospođu Tatjanu Korićanac, a bio je i dio tima koji je inicirao da se ova izložba ovdje i pojavi.

Foto: Nenad Jovanović/Novosti
Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: