Рођен је у Чаглићу 14. јануара 1886. године. Основну школу завршио је у Доњем Лапцу, два разреда у Госпићу, остале у доњоградској Великој гимназији у Загребу. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1904. године. У Женеви је почео студирати права, па потом на Филозофском факултету романске језике и књижевности одакле прелази у Лондон студирати француски језик и књижевност. Студије је наставио у Паризу одакле је сарађивао са сарајевском Српском ријечју. По повртаку из Француске био је у Сарајеву сарадник листа Народ, у Загребу листа Времена, Новог листа и Епохе, а од 1923. па до смрти члан редакције Политике. Писао је приповетке, романе (Беспуће и Опсене), есеје и преводио са енглеског и француског језика. Занимљиво је да је и сам основао једну ђачку књижевну новину под именом Војислав и испунио га својим песмама, приповеткама, цртежима.
Стваралачки живот започео је у седамнаестој години, и то у неколико часописа. Као да је предосетио свој кратки животни и стваралачки пут те хтео да започне што пре. Најпознатији роман Вељка Милићевића Беспућа који не спада у обимна дела, али представља први модерни роман који прати нову књижевну форму психолошког романа о унутрашнјем животу јунака, а истовремено поставља питање идентитета модерног човека. Ово кратко дело, које често није ни сматрано романом, уврштено је у програму за испит Српска књижевност 20. века на Филолошком факултету, али иако није међу најзначајнијима, поједини студенти и проучаваоци наново га откривају и дају му заслужено значајно место, проучавају то дело, пишу нове осврте, есеје, објашњавају како је српска књижевност богата баш јер има овакве модерне, врхунске романе, који и нису део матрице и тематског круга којим су се бавили наши водећи писци, наслањајући се на књижевну традицију иза себе.
Оно што се у јавности не зна јесте да је Милићевић био важан преводилац са неколико језика и обогатио својим преводима српску културну баштину, омогућио домаћој читалачкој публици да прочита ова важна дела, као што су Пиквиков клуб Чарлса Дикенса, Шта сам видео и преживео Арчибалда Рајса, О љубави од Стендала, Орао Ги де Мопасана. Преводио је са енглеског, француског, а и чешког.
Умро је у Београду на данашњи дан 5. новембра 1929. године.
