ДЕЛФА ИВАНИЋ – хуманитарка, новинарка, књижевница

Ако бисмо покушали једном речју описати Делфу Иванић, онда би то била хуманост. Рођена је на данашњи дан, 1881. године у Подгорици. Наставница коју су ратови претварали у болничарку, књижевница и новинарка чији су записи остали као осведочена борба за женска права, и једна од оснивачица „Кола српских сестара“, засјала је и 1919. године највишим међународним хуманитарним признањем Црвеног крста „Флоренс Најтингејл“.

Управо захваљујући визионарском духу Делфе Иванић, на почетку балканских ратова Србија је имала 300 обучених болничарки, а европске дворане, па и сам британски премијер Чемберлен у Лондону, одушевљено су отварали врата за њена предавања. Иако су сва њена дела била упечатљива, о њима се деценијама није говорило. Европа јој се дивила, а у рођеној земљи је заборављена. После Другог светског рата понела је и крст идеолошки неподобне жене.

Делфа Иванић потиче из угледне породице. Њена мајка Цвија, рођена Вуксановић, била је из чувене херцеговачке породице из Стоца, а отац дон Иван Мусић био је чувени војвода из Херцеговачког устанка. Но, Делфа је рано остала без родитеља, а нови дом пружили су јој градоначелник Београда, добротвор Михаило Богићевић и његова жена. Такође, имала је среће да је старатељи, после Више женске школе (1891-1897) коју је завршила у Београду, пошаљу на студије хемије (1898-1899) у Женеви. Студије је прекинула због поочимове смрти.

Године 1900. Делфа је била срећна као наставница француског и биологије у Вишој женској школи у Скопљу. Такође, се служила и немачким језиком. У Македонији је направила прве велике просветне кораке, а ту је упознала и своју сродну душу, књижевника, тада вицеконзула Ивана Иванића, и већ 1901. године постала његова жена. Исте године Делфа је напустила своју службу. Историјске околности су брачни пар Иванић стално увлачиле у мрачне вртлоге из којих је требало изронити на светлост. Године 1903, после Мајског преврата у којем је убијен краљевски пар Обреновић, Иванићи су се преселили у Београд. Управо те године Делфа је са својим најбољим другарицама, међу којима јој је најближа била сликарка Надежда Петровић, основала најхуманитарније женско друштво „Коло српских сестара“.

„Рат је мирисао у ваздуху“ и Делфа је осећала да ће настати неки крвави дани. Схватала је да ће бити рањеника којима ће помоћ бити неопходна. Стога је инсистирала да се при „Колу“ отвори болница. Спокој је нашла када је 1906. године успела да организује тромесечне курсеве у Првој хирушкој болници. Тако су жене које су се ту обучавале спасиле небројено живота, заједно са Делфом која је сваки рат, од Првог балканског до Другог светског, провела на терену.

Током Првог светског рата Делфа је у хуманитарној служби „Кола српских сестара“ боравила у Солуну, Лондону 1915. године, потом у Француској, у Ници и Паризу (1916-1917). Тада је 1918. године из Нице прешла у Рим, а по завршетку рата 1919. године боравила је у Трсту и Ријеци. Потом се исте године вратила за стално у Београд. Но, такође је краће време боравила у Швајцарској на лечењу, држала предавања о раду женских хуманитарних друштава у Прагу (1908, 1938), Лондону 1915. године, Ници и Паризу, Риму 1918. године, на Сушаку и Бакру 1919, у Румунији 1922, на Хвару 1923. године, те исте године и у Сарајеву.

Углавном, између две светске офанзиве Делфа није престајала да шири хумане идеје широм Европе. Писала је, уређивала угледне часописе, борила се да жене добију право гласа, подигла је и дом за студенткиње при „Колу“. Бавила се књижевним и преводилачким радом. Сарађивала је у листовима, часописима и повременим публикацијама: Зора (1901), Босанска вила (1905), Домаћица (1906, 1908), Бранково коло (1906), Женски свет (1908, 1929), Жена (1912), Женски покрет (1920-1924). Заправо, стари континент је био задивљен великом Делфом Иванић која је самоуверено држала предавања у елитним европским круговима.

Делфа је такође била међу организаторима добротворне акције у новцу и храни затвореницима у београдским тамницама у току Другог светског рата и учествовала у другим добротворним акцијама „Кола српских сестара“. Хапшена је, саслушавана и малтретирана од стране Немаца 1941. године и нове власти 1945. године, које су укинуле институцију „Кола српских сестара“. Иначе, Делфа Иванић је била саоснивач 1903. године, секретар 1906. године, потпредседница и председница (1938-1945) „Кола српских сестара“. Такође је била и чланица Међународног књижевног и научног друштва у Цариграду (1905), председница српског (1911-1914) и југословенског (1923-1925) Народног женског савеза, редовни члан новинарског одељења главне управе Интернационалног женског савеза у Лондону (1911).

Делфа Иванић одликована је Орденом Мис Флоранс Најтингејл 1919. године, Просветним орденом Св. Саве и Ратном медаљом Црвеног крста. Преминула је 14. августа 1972. године у Београду, где је и сахрањена на Новом гробљу. На опелу је служило пет свештеника. Од покојнице се опростио проф. Станојевић, који је истакао да Делфин рад има велики историјски значај не само за српски народ. У служби народу, Делфа није штедела ни своје здравље, није се гордила, чак и физичке послове би обављала у служби другима. Делфа је сахрањена у гробници поред свога супруга Ивана.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.