90. ГОДИШЊИЦА СМРТИ ДР. МИЛАНА ШЕВИЋА

Прије тачно деведесет година преминуо је у свом родном граду, Новом Саду у шездесет осмој години свог садржајног животног и д‌јелатног вијека др. Милан Шевић, педагог, професор и педагошки теоретичар. Шевић се, такође јављао расправама и чланцима у многим часописима међу којима и у загребачком Напретку, гласилу Хрватског педагошко-књижевног збора који га је због приноса датих развоју школства и педагогијских наука изабрао за свог правог члана. Шевић је написао и запажене монографије о српским књижевницима Јовану Јовановићу Змају, Стевану Сремцу, као и о просвјетитељу Доситеју Обрадовићу. Уз то се бавио и књижевношћу за д‌јецу гд‌је је подупирао реалистични правац, те се истакнуо као сакупљач књижевно-хисторијске грађе. У свом раду, такође је тијесно сурађивао са хрватским и словенским педагозима и педагошким установама и удругама. А треба рећи и то да је др. Милан Шевић током свог д‌јелатног вијека написао и већи број читанки за потребе средњих училишта.

Образовање и рад

Др. Милан Шевић се родио 1866. године у Новом Саду. Након завршене елементарне школе, успјешно је завршио и гимназијску наобразбу у родном граду и Халашу. Након тога је, као успјешан средњошколац наставио и завршио студиј филозофије. Студирао је на свеучилиштима и факултетима у Будимпешти, Геневи, Зürichu, Мünchenu и Леипзигу. Преводио је са њемачког, француског, руског и енглеског језика. У Леипзигу је 1888. године завршио студије са докторском тезом о Доситеју Обрадовићу – Досхитеус Обрадовић, ein serbischen Ауфклàрер дес 18 Јахрихундертес и 18. децембра исте године промовиран у доктора филозофије. А докторска теза му је у засебној књизи објављена у Новом Саду 1889. године.

Др. Шевић се потом вратио у Србију и започео своју професорску каријеру у Пожаревачкој гимназији, гд‌је је предавао од 1889. до 1891. године. Затим је наредне двије године био у гимназији у Крагујевцу, а након тога скоро пуних једанаест година поучавао у Првој београдској гимназији и београдској гимназији „Јосиф Панчић“. Од 1904. до 1905. године др. Шевић је радио у гимназији у Нишу, затим до 1909. године у Другој београдској гимназији, гд‌је је те исте године и пензионисан. Но, то пензионисање није било и крај његове професорске каријере, јер је 1919. године поново враћен у гимназију. А хонорарно је радио и на Филозофском факултету у Београду и до коначног пензионисања 1932. године предавао педагогију.  Био је и сурадник редакције Народне енциклопедије Срба Хрвата Словенаца, те написао двадесет девет одредница, између осталог и о себи.

Но, Шевић се осим одгојно-образовном праксом бавио и педагогијском теоријом, те је и у тој домени остварио запажене досеге. Посебно су велику пажњу просвјетне, па и шире јавности привукла сљедећа његова дjела: О концентрацији наставе, Образовање и просвјећивање, Јединствена школа, Шта може васпитање, Стара и нова педагогија, Педагогијско посматрање (посматрање ученика), Зашто ученици дижу руке на себе и на своје учитеље, Образовање учитеља и дечја књига, Основна, средња велика школа, О Ђорђу Натошевићу и др.

Осим педагогијских наука Шевић је у својим написима третирао теме везане за подручје хисторије књижевности и књижевне критике. А много труда и снаге др. Шевић је утрошио на утемељење београдског „Педагошког друштва“  чијим је предсједником био пуних десет година. Увелике се ангажирао и везано за темељиту реформу средњошколског одгоја и образовања, а промицао је и замисао да се при свеучилишту утемељи „педагогијски факултет“, на којем би се према америчким узорима образовали просвјетни д‌јелатници за све врсте школа.

Током свог д‌јелатног вијека бавио се и превођењем, па је тако међу иним превео: И Кант: Спис о педагогији, Е. Цлапаред: Педагогија Ђона Ђуја, П. Натроп: Општа педагогија, В. Дилтај: О могућностима педагогијске науке од опште вредности и др. У циљу особног упознавања са новим постигнућима на подручју педагогијских наука др. Милан Шевић је често активно суд‌јеловао у раду педагошких скупова у земљи и у иноземству. Тако је онда прискрбио и велику пажњу европских педагога на свеславенском конгресу одржаном од 1. до 5. септембра 1931. године у Варшави.

Изнимно много је цијенио основношколске учитеље

Иако је сам био средњошколски и свеучилишни професор изнимно је много цијенио основношколске учитеље истакнувши како су они прави неимари народне душе, које као такве треба промицати до ступња професора. Односно отворити им врата свеучилишта, затим их опскрбљене новим спознајама вратити у основну школу. Тако се он у бити заложио за високошколску учитељску наобразбу. Темељна педагошка стајалишта и назоре др. Шевића најбоље се могу спознати у његовој књизи Образовање и просвјећивање коју је објавио у четири д‌јела од 1921. до 1926. године у издању „Педагогијске књижнице“.

Ту се он бавио међу осталим питањем примјерености грађе способностима ученика, нагласивши како током наставе треба упознати „не само објект, не само оно, што предајемо (наставни предмет), него и онога, кому предајемо (ученика) којега у школи треба оспособити за самообразовање…“  Посебно је нагласио  како основна школа има бити тако устројена да створи увјерење о својој неопходности, те да на том трагу држава и њу и учитеље подупире и материјално и морално. Сами учитељи су по његову мишљењу свој наук морали зорно предочити особним животом. К тому је још додао: „Главни је васпитач учитељев, учитељ сам. Он сам треба да створи или нађе себи идеал, и тај идеал да својим животом, што је могуће више, остварује.“

Проблем „добре књиге“

У свом опсежном д‌јелу Шевић је  говорећи о књижевности за д‌јецу, споменуо и хрватске просвјетно-педагошке великане Мијата Стојановића и Ивана Филиповића за које је рекао како „се могу сматрати оснивачима хрватске специфичне књижевности дечје“. А сам проблем „добре књиге“ он је повезао са проблемом слободног времена ученика који су све мање били под родитељским назором и то вријеме често трошили неорганизирано. Стога, је Шевић предлагао да се оно већма „попуни“ управо добром књигом. Везано за то је међу иним рекао: „Дете је, са књигом у руци, мирно, не тражи ништа, не узнемирује никога, и као што је лепо речено, ако родитељи немају времена, књига га има увек.“ У вези са тим је, такође подцртао, да при избору литературе намијењене слободном времену пажњу треба свратити на индивидуалне особености читаоца и његову доб, јер да, уколико се то не учини, књига од пријатеља, може прерасти у д‌јечјег непријатеља. 

Средњошколска методика

У домени Шевићевог педагошког интереса нашла се и методика, посебно средњошколска. О том његовом интересу свједочи и тврдња да без темељито методички разрађене наставе не може бити говора о учинковитости организираног одгоја и образовања. Тако је у том подручју нарочито нагласио велико значење међусобног повезивања интелектуалног и моралног одгоја. Но, треба, такође рећи како је он у овој концепцији увелике подцијенио значење тјелесног одгоја који је смјестио искључиво у домену породице, претпоставивши му интелектуални и морални одгој. Шевић је, међутим посебно подцртао како није битно само оно чим ћемо одгајати и образовати школску младеж, него је још битније, како ћемо или на који начин то чинити. А, да при одабиру методичких поступака увелике треба штовати ступањ развоја ученикових способности и његово предзнање.

Шевић се, такође позабавио и питањем распореда наставних предмета и сати, нагласивши како се ту морају измјењивати тежи и лакши, те нови и стари предмети и садржаји. Тому у подршку рекао је: „За основне и средње школе важи правило: да ни нови ни стари предмети не смеју један за другим долазити; а то све стога, да би се променом пажња појачала.“

Др. Милан Шевић сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду у породичној гробници свог поочима, љекара Светозара Максимовића.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге: Иван Јуришић, Милан Матијевић, Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, Загреб: СКД „Просвјета“ , 2005.