ЉУБИЦА ОБРЕНОВИЋ – кнегиња, мецена, окупљала учене и школоване

Мајка осморо деце, од којих је петоро прерано сахранила, уносила је револуцију у српске обичаје, али тихо да не буде наочиглед конзервативне Србије. Тако Љубица Обреновић није била само супруга кнеза Милоша Обреновића, већ је била симбол упорности, снаге и борбе једне жене у времену када су жене биле сенке својих мужева. Имала је значајну улогу у друштвеним и политичким збивањима у Србији у првој половини 19. века. Удала се за Милоша са само 17 година, а врло брзо постала и прва дама модерне Србије. Но, упокојила се у прогонству у рукама сина Михаила 1843. године у Новом Саду у тадашњем Аустријском царству.

Турски бег планирао да је отме и прогласи својом…

Љубица Вукомановић очарала је необично храброг младића без дома и сталежа, али са ореолом устаника. Очигледно је за Милоша Обреновића била исписана турбулентна историјска улога, па се црнокоса лепотица из угледне куће само уклопила у тај сценарио. Љубичина породица у почетку и није била сагласна за њихово венчање те се оно десило после смрти њеног оца, који је био главна препрека за тај брак.

Љубица из Срезојеваца, рођена је 14. јануара 1788. године, била је девојка на гласу. Њени родитељи били су Радослав и Марија Вукомановић. Турски бег је планирао да је отме и прогласи својом, рођаци су пребројавали богате брачне понуде, а она је од свих изабрала згодног момка без имања, Карађорђевог кума. Љубица је касније говорила да је знала како је Милош предодређен за господара, те да ће и сама постати господарица.

Љубица „кнез у сенци“

 Иако формално никада није имала политичку моћ, често је утицала на политичкеодлуке свог супруга. Тако је један француски дипломата о њој записао: “Она има више разума него сви Милошеви саветници заједно.” Многи савременици су, такође тврдили да је била “кнез у сенци”. Наиме, Љубица је знала да буде и одмерена и срчана, и крута и топла, и обична и посебна. У њеној личности је била утиснута сва снага жене која зна да бије одлучујуће битке. Но, није волела раскош, па је код уређивања бирала само бурму и сат са танким ланчићем. Али је зато за појасом током устанака увек носила две кубуре.

Жене у Србији су пратиле сваки њен корак. Посебно им се допадало што је он сигуран, али не и надмен. Биле су задовољне јер је њихова Велика госпођа посвећена мајка, мудра супруга, скромна и вредна кнегиња. Поносно су  препричавале да и владарка прави проју и крпи деци одећу. Захваљивале су јој се јер није само држала до образовања своје деце, него и свих других малишана, тврдећи да школовање ослобађа нацију.

Буран брачни живот Обреновића

Кнегиња је била позната по свом темпераменту и љубомори, са разлогом јер Милош и Љубица нису имали срећан брак. Кнез је наиме био чувен по својим бројним љубавним авантурама. Љубица је тако у афекту пресудила његовој љубавници Петрији испаливши револвером у њу. Тек је на крају живота признала да се каје због тога. Избегла је смртну казну трудноћом, јер је у том моменту носила будућег наследника Милана.

Буран брачни живот Обреновића реметио је Србију и рађао дворске сплетке и интриге, те су узавреле страсти претиле преокретима. Љубица је тако желела да ограничи политичку власт супруга и са Уставобранитељима је сковала заверу. Ипак, она није била само “љубоморна жена“, већ је била заштитница својих синова, посебно Михаила, који је када је кнез Милош абдицирао са оцем пошао у изгнанство, док је власт преузео кнез Милан, нажалост не задуго. Јер само двадесет и пет дана од своје владавине, Милан је преминуо. Тако је Љубица изгубила и пето дете и након тог трагичног догађаја, остатак живота провела у црнини. Покушај прве даме да врати супруга на трон није успео.

Након смрти, сахрањена је у манастиру Крушедол

Љубица је доживела Милошеву судбину – прогон. Након смрти, сахрањена је у манастиру Крушедол, на Фрушкој Гори што је велика част, јер се тамо сахрањују припадници највишег сталежа. Звонила су звона са свих цркава у српској Атини када је кнегиња Љубица испраћена у вечну кућу манастир Крушедол. Кнегиња је остала упамћена као жена која је у мушком свету нашла свој глас. Била је срчана, поносна, образована и изузетно одана својој породици и народу. У времену када је женско мишљење било готово непостојеће у јавности, она је била глас разума иза трона.

Љубичина заоставштина

Љубичина највећа и данас видљива заоставштина је Конак Кнегиње Љубице у Београду, подигнут 1831. године, симбол српске аристократије у настајању, место дипломатије и одлучивања. Данас је тај конак музеј који сведочи о животу српске елите 19. века.

Фото насловна:

Љубица Обреновић, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.