Završila zimska škola Srpskog jezika, kulture i tradicije za 2025. godinu
6. 1. 2026.
Rođena je u Vršcu 8. januara 1871. godine u uglednoj porodici, koja je imala veliki uticaj na politički i kulturni život grada. Sultanin deda Simeon Cijuk, savremenik i prijatelj Jovana Sterije Popovića, bio je poznati advokat i pesnik. A Sultana je još kao devojčica u jednoj ženskoj privatnoj školi pokazala svoj muzički talenat i njen glas je odmah ostao zapamćen. Njen sopran je osvajao evropsku publiku. Bila je udata za operskog pevača Žarka Savića, koji je u Beogradu osnovao Operu i na čiji predlog je podignuta Opera Narodnog pozorišta. Zajedno su nastupali u Beogradu, Pančevu, Beloj Crkvi, Kikindi, Mostaru, Novom Sadu, u operama Biničkog Na Uranku, Sen-Sansa Samson i Dalila i mnogim drugim. Početkom Prvog svetskog rata živeli su sa decom u Vršcu i Zemunu, a zatim su otišli u Hamburg. A Sultana je od 1916. do 1928. godine sa decom živela u Zagrebu i nekoliko puta nastupala u Hrvatskom narodnom kazalištu i u raznim kulturno-prosvetnim društvima. Potom se preselila u Beograd. Sultana je bila prva srpska operska pevačica koja je završila Muzičku akademiju.
Inače, već kao mlada devojka učestvovala je u predstavama Srpskog narodnog pozorišta koje gostuje u Vršcu i pevala naslovne uloge u mnogim muzičkim komadima. S obzirom da njeni roditelji nisu imali sredstava da je pošalju na dalje školovanje, Vrščani pokazuju svoje veliko srce i počinju akciju sakupljanja novca kako bi Sultana otišla na Konzervatorijum u Beč kod čuvenog profesora muzike Jovana Resa. Sultana je tako uz veliku pomoć svojih sugrađana od 1890. do 1893. godine studirala pevanje na Bečkom konzervatorijumu. Od tada njena karijera doživljava vrtoglavi uspon.
Po završetku studija dobila je ponudu za posao od direktora Prve američke opere u Njujorku, ali ju je zbog prekookeanskog puta odbila. Prihvatila je pozive opera u Hamburgu i Majncu i već sa prvim nastupima oduševila publiku. A Sultanina zvezda još je sjajnija zbog humanitarnih koncerata koje je održavala na Velikoj školi, za učenicu koja je studirala muziku u Beču, kao i za pomoć Kolu srpskih sestara i Društvu kneginje Ljubice. Sultana je gostovala i na operskim scenama u Londonu, Berlinu, Pragu, Gracu i Petrogradu, a zatim povremeno u Beogradu i Novom Sadu (1896-98). O njenom pevanju je pisalo kako se njen sopran odlikovao visokim registrima i širokim obimom, pun preliva i izražajne snage.
Od 1911. godine postala je članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Tada je u operi Lepa Galateja, bila u naslovnoj ulozi. Publika je od tada bila još više naklonjena gracioznoj pevačici, a jedan od utisaka iz „Pozorišta“ bio je: „Savršeno lepi lik Sultane Cijukove, klasični obrisi njena vanredno izrazita lica, njeni plemeniti pokreti puni mere i nežnosti, njen umiljati, veoma dobro školovani, u svim registrima lepo izjednačeni, ma i ne opsežni, glas, njeno neprekorno fraziranje i samosvesno sigurno vladanje glasom – sve to upućuje Sultanu u cvetne perivoje čiste, idealne poezije…“
U Jovančinim svatovima igrala je glavnu ulogu zajedno sa legendarnim Perom Dobrinovićem, a uz predstavu Dobre svedođbe od Malahova i Elsnera održan je i Sultanin koncert. Jer iako slavna u Evropi često je održavala koncerte po srpskim gradovima. Tako je na jednom gostovanju u Beogradu, kada je pevala pred crnogorskim knezom Nikolom, odlikovana Ordenom Svetog Save i Ordenom knjaza Danila I. Takođe, je redovno posećivala i svoj rodni Vršac, gde je održavala dobrotvorne koncerte za siromašnu decu.
Nažalost, samo novine toga doba svedoče o glasu Sultane Cijuk jer nije zabeležen nijedan gramofonski snimak. Poslednji Sultanin nastup bio je 1935. godine na Radio Beogradu. Te godine 4. maja je i preminula, a sahranjena je u porodičnoj grobnici na Pravoslavnom groblju u Vršcu.
Foto naslovna:
Sultana Cijuk, izvor: Preuzeta iz knjige Ivana B. Spasović: Bile su prve; Biografije odvažnih Srpkinja, Čačak: Pčelica izdavaštvo, 2022.
