СТЕФАН КНЕЖЕВИЋ – епископ далматински, племић, народни добротвор

На данашњи дан 28. јануара 1890. године упокојио се у Задру Стефан Кнежевић епископ далматински. Био је први Далматинац постављен, од стране бечког двора, за епископа далматинског. Сахрањен је у цркви манастира Крке у посебној капели Светог Саве. Манастиру је оставио знатна средства, многе драгоцjене књиге, своје архијерејске одежде и портрете. А тестаментом је читаво своје имање оставио за добротворне сврхе српском народу.

Рођен је 15. јуна 1806. године у Оћестову. Основну школу завршио је у Шибенику у вријеме када га је његов стриц, угледни крчки монах Вићентије Кнежевић, већ увелике приближавао манастиру Крки. Потом га је стриц послао на богословију и гимназију у Сремске Карловце, те је богословске студије заокружио на Богословском факултету у Черновицама. У Бечу је уз право похађао и друге универзитетске студије. Замонашен је одмах по повратку из Беча 21. маја 1833. године у манастиру Крки, чији је јеромонах постао већ у новембу 1835. године. А архимандритом манастира Крке је постао на Богојављење 1844. године. Поред тога био је и професор Клирикалне школе која се, када и сједиште епархије 1841/42. године преселила из Шибеника у Задар. Епископом далматинским је именован 16. марта 1853. године и на тој дужности остао до смрти.

Епископ Стефан је у Далмацији у току свог скоро четрдесетогодишњег архипастирствовања заорао дубоку бразду. Односно, подигао је ниво богословије у Задру, у коју су примани кандидати са завршеном гимназијом. Такође, је 1853. године основао конзисторију и извршио нову под‌јелу епархије на окружне протопрезвитерате. А управо његовим заузимањем је у Далмацији подигнуто четрнаест нових храмова, међу којима и храм на Далматинском Косову, који је много допринео ширењу култа кнеза Лазара у Далмацији. Посебну пажњу је посветио школовању сиромашне српске омладине, па је тако од властитих средстава основао Фонд за свештеничке удовице и сирочад, те закладу за школовање младих Далматинаца у Грацу и Бечу. А од 1861. до 1890. године био је вирилист у Далматинском сабору.

 Посланице и отворена писма, у којима је износио и политичка стајалишта, објављивани су му самостално у Народном листу (Ил Назионале; 1864, 1868, 1870), Напретку (Сријемски Карловци-Земун-Нови Сад, 1868) и Православљу (Београд 1873). Новембра 1867. године приступио је талијанскому клубу у Царевинском виjећу, те поднио интерпелацију министру богоштовља и наставе у којој се заузео за потпуну равноправност православнога и католичкога становништва у Далмацији. У његову част су тако поводом годишњица у Задру 1878, 1883. и 1886. године издаване пригодне пјесме и друге тисковине.

 У Черновицама је 1879. године  постао почасни доктор Богословског факултета, као и епископи Никодим Милаш и Герасим Петрановић. Племство и грб добио је у Бечу, 5. јула. 1867. године.