КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ –  прва докторка наука у Краљевини Југославији, филозофкиња која је страдала у свим режимима

Преминула је на данашњи дан 29. септембра 1981. године у Београду. Ова великанка у вечитој борби за боља права жена у српском друштву, била је филозоф, преводилац, прва жена доцент у Краљевини СХС и прва жена која је са 28 година докторирала на Београдском универзитету давне 1922. године.  Професори који су, у препуном амфитеатру Филозофског факултета, први пут слушали женску одбрану докторске дисертације, закључили су да је Ксенија Атанасијевић „паметна као мушкарац“. Она је тада већ била прва школована филозофкиња у Србији која преводи класична филозофска дела, пише студије, чланке, метафизичке и етичке расправе, популарне чланке. Филозофкињу, чија је докторска дисертација о Ђордану Бруну преведена на француски, а прикази објављени у међународним часописима, уважени професори тог времена лажно су оптужили за плагијат. Иако су оптужбе касније и званично оповргнуте, спречиле су је да академски напредује и постане ванредна професорка. Но, жена коју су сурово хапсили Гестапо и Озна, професорка којој су завидне колеге подметале ноге, била је једна од најпрогоњенијих интелектуалки свога доба. Прескупо је платила цех за своја надвременска филозофска промишљања.

У раној младости најбољи друг био јој је песник Растко Петровић

Ксенија Атанасијевић је рођена 5. фебруара 1894. године у угледној београдској породици као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Мајка Јелена, из београдске свештеничке породице, преминула је после порођаја. Свакако, није био лак живот некога ко је први дан на овом свету започео без мајке. А када је дванаест година касније преминуо и отац, бригу о девојчици преузела је маћеха, наставница Више женске школе Софија Атанасијевић, са којом Ксенија остаје да живи до краја њеног живота.

Најбољи друг у раној младости био јој је песник Растко Петровић, а његова сестра, париска сликарка Надежда Петровић, предавала је Ксенији цртање у Женској гимназији. Матурирала је у Државној женској гимназији 1912. године и дотад стекла и основно музичко образовање (клавир). Треба рећи и да Ксенија са књижевником и преводиоцем Илијом Петровићем, 1919. године покреће часопис Дан, који се бавио претежно књижевношћу. У Дану је Ксенија објавила неколико текстова, а поред ње објављивали су и Станислав Винавер, Аница Савић Ребац, Иво Андрић, Јела Спиридоновић-Савић, Милош Црњански и многи други за то време авангардни писци и списатељице, наводи се у књизи „Двадесет жена које су обележиле 20. век у Србији”. Такође, је важно рећи да је Ксенија Атанасијевић била и једна од оснивачица Удружења књижевника, основаног 1927. године, а била је и чланица београдског Пен клуба као и Колегијум музикума Београдског универзитета.

Цењени, али строги професор Петронијевић, препознао Ксенијину интелектуалну снагу…

На Београдском универзитету Ксенија студира филозофију с класичним језицима. Професор главног предмета био јој је славни Бранислав Петронијевић, филозоф, математичар и палеонтолог који је важио за „страх и трепет“. Но, како то некад бива, тај исти цењени, али строги Петронијевић, препознао је Ксенијину интелектуалну снагу и неформално је прогласио својом наследницом. Дипломски испит положила је у јуну 1920. са блиставим успехом.

Истовремено чаршијска завист чинила је своје, па је као уличну прашину „ветар“ разносио приче о Ксенијиној вези са Петронијевићем. Дакле, жену која је дотад већ говорила француски, немачки, енглески, руски, служила се талијанским, а изузетно је познавала грчки и латински најлакше је било оптужити и осудити за љубав, јер како би чаршија другачије објаснила успех једне девојке. Но, она је за супленткињу у Трећој женској гимназији, што је онда било највише што је образована жена могла добити као намештење, постављена 19. октобра 1920. године. После кратког рада, Ксенија добива једногодишње одсуство ради студијског боравка у Паризу. На Сорбони учи и проучава дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Након тога са 28 година 20. јануара 1922. године брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем.

Чаршија креће са новом „причом“ о Ксенији Атанасијевић…

Међутим, чаршија у Београду креће са новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези са познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се тада и на првим странама тадашње жуте штампе. Чаршија им не признаје приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. И када је требало да је изаберу за доцента на Београдском универзитету увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа јавно опомиње „Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“

На крају је ипак била изабрана за доцента Филозофског факултета 

Упркос свему, Ксенија је стрпљиво чекала боље сутра и знала да ће доћи. У међувремену држала је предавања у пуним салама, преводила, предавала у гимназији, и на крају ипак била изабрана за доцента Филозофског факултета. Догодило се то на разочарање већине, али на радост великана, попут Јована Цвијића и Мике Аласа, а етнолог Тихомир Ђорђевић поздравио ју је речима: „ Честитам вам госпођице, ушли сте у пакао.“

Звезда у иностранству, а прогоњена на домаћем терену

И када је после четири године требала да постане ванредни професор, званично је почео њен интелектуални прогон. А да све буде још непријатније, томе је због љубавне освете или потребе да отклони сваку сумњу о њиховој вези допринео нико други до Петронијевић. Понижење је отишло толико далеко да је Ксенија оптужена за плагијат. Наиме, замерили су јој што се недовољно учтиво јављала појединим колегама. Тада измучена борбом против ветрењача, напустила је универзитетску каријеру у тренутку када је Енциклопедија Британика уврстила њен рад на списак релевантне литературе за проучавање личности и дела Ђордана Бруна. Тако је звезда у иностранству била прогоњена на домаћем терену.

Филозофкиња коју је хапсио Гестапо и Озна

Филозофкињу која је током Другог светског рата радила у Министарству просвете, у Универзитетској и Народној библиотеци, бранила Јевреје, ухапсио је Гестапо. Али и зато што је одбила да потпише „Апел српском народу“ београдских интелектуалаца, лисице јој је у миру ставила Озна. Пуштена је из затвора, али су јој одузели грађанску част и све њене књиге ставили на листу забрањених.

Но, супруга доктора Милана Марковића наставила је да пише и преводи. Јер љубав према филозофији била је њено уточиште. Ова пионирка борбе за права жена наставила је тако да се бави писањем и превођењем великих филозофских дела. Превела је тако Аристотелов Органон, Платоновог Парменида, дела Баруха Спинозе, Адлера, а држала је и предавања на Коларчевом универзитету. Наставља, такође анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен и данас се сматра изгубљеним. На основу свега што је урадила, оцењује се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система. И данас веома савремена једна је међу првима која се залагала за поштовање људских права како жена, тако и мушкараца.

Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема била проблем зла у појединцу и друштву добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где се упокојила 1981. у осамдесет и осмој години.

Иначе, породична гробница Ксеније Атанасијевић на Новом Београду прекопана је, а споменик уништен, јер нико није плаћао одржавање гроба прве српске докторке наука. Није имала потомке, а јавност није имала савест.

Аутобиографију, која се чува у Универзитетској бибилотеци Светозар Марковић у Београду, Ксенија Атанасијевић писала је у трећем лицу. Закључује је речима: „Више од свега жели да зло у човеку и у свету постане мање”.   

Ксенија Атанасијевић данас има улицу у Београду у насељу Миријево. Има и само таблу на кући у Београду у којој је живела од 1940. до смрти 1981. године.

Фото насловна:

Ксенија Атанасијевић, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.