ИСИДОРА СЕКУЛИЋ – књижевница, академик
Војвођанка из долине златних сунцокрета писала је новеле, књижевну критику, есеје и путописе. Прве странице живота исписала је на обали Тисе у Мошорину, где је рођена на данашњи дан 1877. године. Мала Изи из чаробне панонске равнице написала је велику Хронику паланачког гробља. То је било довољно да Исидора Секулић постане прва жена академик која је ушла у Српску академију наука и уметности. Била је и прва српска жена писац европских сразмера. А њене прве две књиге, Сапутници и Писма из Норвешке представљају најзрелије и најрафинованије плодове српске прозе. И са Беспућем Вељка Миличевића, Посмртним почастима Симе Пандуровића, Дисовим Утопљеним душама и есејима Димитрија Митриновића, те њене две књиге обележавају увертиру српске књижевности 20. века. Своје радове објављивала је у многим часописима широм ex Југославије, а за време рата јављала се и по загребачким књижевним листовима. Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.
Милан Кашанин о Исидори
„У говору, понашању, одевању, животу Исидорином било је нечег монашког. Она није живела у граду, већ у манастиру, и није читала и писала у кабинету, већ у ћелији. Виђао сам ју расположену, али не и радосну – из њених очију није никад нестајала црта замора, ни с њеног осмеха силазила сенка резигнације. Њеном мирном изразу лица, леденим уснама и хладном погледу противуречио је, с времена на време, само њезин провокативни глас, који је умео бити тако женствен да се чинило да није њен…
Уздржана у приватном животу, у друштвеним односима није била себична. Књиге је позајмљивала, часописе раздавала, делила своје мисли о књижевности и људима, одговарала на писма. Саопштавајући своја искуства из књижевног заната – да се прихвата друге теме кад је једна замори и да се после враћа на њу – она је ненаметљиво давала савете младим људима. И редовно храбрила сваког за кога је веровала да је у тренутној слабости подлегао сумњи. Нисам срео писца који се могао тако радовати туђем успеху као Исидора…
Насупрот толиким нашим писцима који нису држали до тога где живе. Исидора је увек имала простран и удобан стан… У стану Исидорином, који није смео бити мањи од три собе, почасно место су заузимали клавир и књиге… Проводећи дане сама, у ћутању, у мислима, у тишини, Исидора Секулић је личила на богату жену која је изгубила имање и породицу и, умна и несрећна, није могла да буде друго него писац“, говори између осталог, Милан Кашанин у Сабраним делима Исидоре Секулић, Други о Исидори.
Умна и радознала, Исидора је, такође била једна од ретких наших књижевника који су имали што да кажу и о уметности и о уметничким делима. Уз то што је волела да чита добре књиге и да слуша добре концерте, није пропуштала прилику да, путујући од земље до земље, од града до града, од Италије до Норвешке, посматра уметничка дела по трговима, музејима, манастирима, и да о њима чита и размишља.
Детињство, образовање и каријера
Заправо, већ од детињства Исидора се разликовала од остале деце. Тек је проходала када је Бачку заменила Сремом – Румом и Земуном, а лутке књигама. „У библиотекама сам била као у зачараној шуми; књига је била моје опуштање, мој азил и путовање“, записала је Исидора. А вршњаци су јој се ругали да јој је нос увек у тим папирнатим корицама, а глава у облацима. Вређали су њене петице и седам језика које је држала у малом прсту. Већ тада Исидора је била свесна да ће, ако не угуши жеђ за знањем, заувек „изазивати“ средину. Но, онима који су је добро познавали било је јасно да ниједан подсмех неће умирити знатижељу мале Изи.
Отац Данило, варошки капетан и општински бележник, је својој мезимици паметних очију обезбедио школовање какво је заслужила. Школовала се тако у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти, где је студирала математику и природне науке. За почетак радила је као наставница математике у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године. После тога радила је у Шапцу (1909-1912) у Српској краљевској вишој женској школи, где је предавала немачки језик и гимнастику, а након тога стиже и на капије сањаног Београда, у Вишу женску школу. И баш тада 1913. године када јој је објављена прва књига Сапутници, дело којим ће Исидора постати видљива на тадашњој књижевној сцени оштро критикује Јован Скерлић. Био је тада један од најважнијих критичара тог времена у Србији.
Но, иако су покушали да јој кажу да је безвредна, није им поверовала. Стога је по мир и инспирацију отпутовала у Норвешку, где је уживала у лепотама природе, дивила се собовима, писала, понекад себе називала госпођом Стремницки и тако први пут признала да има мужа. Наиме, удала се у Норвешкој за лекара пољског порекла Емила Стремницког који је убрзо преминуо, а она се више није удавала. У свему том 1914. године, настао је њен бриљантан путопис Писма из Норвешке, који су књижевни кругови и шира јавност касније разумели и похвалили.
Само највећи су признали да је докторка филозофских наука (докторирала је 1922. године у Берлину у Немачкој), једна од оснивачица југословенског ПЕН клуба, прва председница Удружења писаца Србије, због своје Хронике паланачког гробља заслужила да је прогласе вечном. За дописног члана САНУ изабрана је 16. фебруара 1939. године, а за редовног члана 14. новембра 1950. године, као прва жена академик. Била је и чланица разних женских организација и једна од оснивачица Удружења учитеља средњих стручних школа.
Исидора Секулић је била полиглота, познавала је више култура и подручја уметничког изражавања. Преводила је са немачког, енглеског и руског (Емерсон, Вајлд, По, Достојевски). Као књижевница, преводитељица и интерпретаторица књижевних дела зарањала је у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Исидора је била мисионар и посленик културе, њен теоретичар и практичар
Штовише, како наводи Миодраг Павловић, такође у Сабраним делима Исидоре Секулић, Други о Исидори: „Исидора Секулић је била, како се то конвенционално каже, јавни културни радник, и више од тога, књижевни, обичајни и морални просветитељ, још више, мисионар и посленик културе, њен теоретичар и практичар. Није се случајно десило између два рата да су злобна пера хтела да је дискредитују као „културтрегера“, нису јој ни касније сасвим без повода, мада нетачно, пребацивали да хоће да опсењује ерудицијом, а затим се кајали због тога: нису схватали до које мере се она заправо уздржавала да каже, да саопшти све што зна и све што мисли. Хтела је да говори и говорила је само оно зашто је мислила да неком може бити од користи, тог истог дана, или касније.“
Служећи култури свог језика, Исидора је учинила све да себе не истиче, и да значај своје личности не увећава. Писала је тако о језику, о његовој суштинској културној функцији, као и о тренутним проблемима српског језика. Писала је своје импозантне хронике – параболе, путописе, интимне записе, преводила је како прозу тако и поезију, бавила се моралом, имала увид у савремену науку и са времена на време задржавала се на тачкама дневног реда савременог друштва. Једноставно, хтела је да буде корисна и када то други од ње нису ни тражили ни очекивали. Али је у томе увек бирала свој начин да помогне. И плодови те активности, упркос неким неспоразумима који се неминовно јављају на таквој врсти посла, добили су размере споменика.
Пишући своје путописе и путне белешке, Исидора је хтела да помогне да се наши видици више отворе ка другим народима, да нас поучи туђим судбинама и достигнућима. Тачно је слутила да се мали народи најбоље разумеју међу собом и да у њиховим судбинама има значајних аналогија. Тако је, на пример путним белешкама из великих културних центара хтела да код нас изгради представу о томе што је стварно висока култура у свом зрелом облику.
А написима о истакнутим творцима југословенских литература она је откривала или утврђивала вредности културног наслеђа, а својим критичарским текстовима подржавала је појаве нових писаца и нових књижевних стремљења. Но, још је очигледније Исидорино културно мисионарство у текстовима о писцима страних књижевности. Ширила је и продубљивала увид наше културне јавности у књижевно стварање на другим језицима, словенским и западнима, античким и модерним, северним и јужним. Тако је знатно допринела ширењу наше културне свести која се ослобађала провинцијалне скучености и досезала до светских културних струјања.
Какво је било схватање културе Исидоре Секулић
Исидора је са великим познавањем проблема и са моћи понирања, писала и о другим уметностима, заправо о свима, осим о филму. Имала је, такође и изванредних успутних осврта на филозофију и поједине науке. И чини нам се, да се на основу саме разгранатости њене књижевне делатности могу извлачити закључци о томе какво је било схватање културе Исидоре Секулић.
По већ поменутом Миодрагу Павловићу „рекли бисмо да је она у култури видела врховни вид људског остваривања вредности, пут ка највишем самоостваривању појединаца, народа и читавог људског рода. Видела је у култури начело које разне народе зближује, и на најбољи могући начин остварује међуљудску комуникацију…културни додир међу различитим сферама дарује човеку, према њеном мишљењу, осећање среће („културни додири срећа су људи“). Иако је Исидора била оптуживана за космополитизам и равнодушност према националним проблемима, она је, показало се, била последња особа која би се на тај зов своје средине оглушила.“
Она је, како смо већ рекли, обавила дивовски посао приближавања туђих културних вредности нашој културној јавности, и учинила је дубока запажања о природи и смислу наше културе. Од монографије о Његошу, преко есеја и написа о нашој књижевности и уметности, до својих Кроника, она је дала велики допринос нашем самоупознавању и културном освешћивању.
Исидора је тако написала и низ изврсних есеја о писцима српске, хрватске и словеначке књижевности. Стога је и њен прилог нашем дубљем разумевању неких писаца несумњиво значајан. Тако на пример, како, такође истиче Павловић „Књига о Његошу је најзамашније Исидорино дело, плод темељних сопствених проучавања и финални израз дуге умне и личне еволуције. То је књига зрелости коју наши писци ретко достижу. Међутим без свога другог дела, без студије о Горском Вијенцу, она је ипак пресечена преко паса, остављена без широко припреманог климакса.“
Но, Исидорини есеји о писцима и делима страних књижевника, били су најближе њеном замишљеном просветитељском задатку и она је ту била у свом елементу. Нико у српској књижевности није боље писао о страним писцима од Исидоре. Њој је увек било драже да крстари европским друмовима и да инспиративне слике претаче у путописе. Бежала је од новинара и заклањала лице од фотографа. Посете је примала ретко, и то четвртком у 17 часова у стану који је по уредности подсећао на апотеку и био скромно опремљен, али богат књигама и сликама.
Пред крај живота поштовала је аскетизам и говорила о љубави према Богу
У време окупације 1915. и 1941. године проводи повучено, у Србији, а активније се укључује у јавни живот тек крајем Другог светског рата. Исидора je пред крај живота оштро бранила традиционалне вредности, говорила о љубави према Богу, поштовала аскетизам. И чини се, да се баш зато Књига о Његошу није допала тадашњој власти, која је један њен есеј означила као „најбаналнију поповску проповед“. И наравно, погодиле су је те осуде и отерале у изолацију. Исидора је записала да јој нису дозволили да буде своја и паметна. Инатила се новим рукописима, доказујући да може да буде слуга само својих књига, а не туђих идеологија.
Пензионисана је 22. јануара 1931. године као наставник Друге женске гимназије у Београду. Исидора је о смрти говорила као о последњој борби коју свако мора сам да издржи, а она ју је „изнела“ 5. априла 1958. године у Београду. Једна од наших најумнијих жена и највећих књижевница сахрањена је без говора, венца и помпе. У тихој тишини, јер је тако желела.
Извор: Делови текста преузети су из Сабраних дела Исидоре Секулић: Други о Исидори, Stylos, 2004. и књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију : Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.
У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремна за посудбу су Сабрана дела Исидоре Секулић, Stylos, 2004.
