КОМОГОВИНА – НЕКАДАШЊИ МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Између Костајнице и Петриње у Банији, близу мјеста гд‌је се поток Бадушница улијева у ријеку Суњу, на западној страни села Комоговина, стоји некадашњи манастир Преображења Господњег, данас парохијска црква у Епархији горњокарловачкој. До 17. вијека духовни центар православних био је манастир Моштаница под Козаром, али како је тај манастир уништен у ратовима са Османлијама, преживјели моштанички монаси Јован Свилокос и Силвестар Продановић у договору са митрополитом Атанасијем Љубојевићем и уз његову велику помоћ и материјалну подршку основали су 1693. године нови манастир у Комоговини. 

Атанасије Љубојевић је 23. септембра 1696. године исходио диплому којом му се признаје владичанство „над влашким и српским народом између Купе и Уне“. Колико је манастир већ тада био развијен, показују трагови водовода од брда Чардачишта до манастира, са одводом у Суњу. Иначе, у Комоговини су боравили и прва три епископа Костајничког владичанства од 1715. до 1738. године, а то су били Угарковић, Димитријевић и Љубибратић. Епископ Андријевић прешао је из Комоговине у Костајницу. Данашњу зидану цркву у Комоговини подигао је управо он између 1741. и 1749. године, за вријеме свог столовања у Костајници. Епископална црква, испрва дрвена, била је посвећена, као и црква у Моштаници, Светом Арханђелу. Године 1728. спомиње се црква Вазнесења, а потом Преображења Господњег. 

Из историје манастира

Манастир је одмах по свом оснивању добио од костајничког команданта Фрање Ердедија земљу за своје издржавање по даровници од 11. августа 1693. године. А по податку из 1725. године зна се да су комоговински монаси дозволили да се на овом земљишту насели пет кућа. Како је ту било релативно мало обрадиве земље, монаси су одлазили на упражњене парохије и вршили парохијске дужности, али и у сакупљање милостиње на разне стране па чак и у Русију одакле су се 1715. године игуман Теодор Тинторовић и јеромонах Рафаило вратили са поклонима, богослужбеним предметима, књигама, али и новцем којим су обновили манастир. 

Из описа манастира из 1771. и 1772. године сазнајемо да је у манастиру било седам јеромонаха, један јерођакон и четири монаха. Манастирска економија је била толико слаба да није могла да издржава манастир, слога није била најбоља, а монаси нису учили више од онога што је једном свештенику било потребно. Но, у другој половини 18. вијека у Комоговини је било и монахиња које су становале у засебним ћелијама, те их је 1773. године било седам. И када је неко злонамјерно јавио царици у Беч да оне живе у истој згради са монасима, она је преко предсједника Илирске дворске депутације, грофа Колера, наредила бачком епископу Мојсију Путнику, као администратору упражњене митрополије, да ове вијести провјери и да се постара да се ове монахиње смјесте на друго погодно мјесто.

Епископ Путник је одлучио да се ове монахиње могу једино смјестити уз поједине парохијске цркве, пошто нема женског манастира. Царица је то одмах прихватила и 29. јула 1773. године наредила да надлежна генералкоманда у договору са епархијским архијерејем поруши колибе у којима су становале монахиње, а њих по једну, да смјести уз неку парохијску цркву која има подесну ћелију, те да тамо живе док не умру. Но, рушењем њихових колиба сасвим је било јасно да оне не живе заједно са монасима, али је све било узалуд, а ни монаси нису још дуго остали у Комоговини.

Разлози укидања манастира

Наиме, Регуламентом из 1777. године одређено је да се неће укинути само онај манастир који може издржавати најмање осам монаха и који има најмање тридесет рали плодне земље. На жалост, Комоговина није имала увјете за опстанак и зато је укинута по царичиној наредби од 31. октобра 1777. године. Монаси су распоређени у Банат, а од тада је црква постала парохијска. Ипак, локално становништво је укидање манастира сматрало нападом на своју вјеру. Тако су народну жалбу прилком укидања овог манастира, потписали два протопрезбитера, два намјесника, тринаест свештеника и стотину и седамнаест народних представника из двадесет и осам мјеста. Али узалуд су биле молбе упућене у Беч. Имовина манастира је предана манастиру Гомирје и манастирима у Банату. 

Но, чини се да је прави разлог укидања била засигурно буна Тодора (Теше) Кијука. Центар побуне био је манастир Комоговина. Саставили су жалбу са притужбама, али царска комисија није усвојила притужбе и захтјеве побуњеника, већ је наредила изасланству да се побуњеници, који су чекали на окупу у Комоговини, разиђу и покоре новим уредбама. Хапшењем и кажњавањем неколико главних људи у буни, ситуација се смирила, али је Кијукова буна оставила посљедице на манастир Комоговину. Егзарх Јефрем Марковић више није смио доћи на подручје Костајничке крајине, а у манастиру је дошло до нереда и расула. Монаси су тада трпили и и много неправде, непријатности, али и насиља које су им приређивали бахати крајишки официри, па су били присиљени и сами да оштрије одговоре. Познато је да је и наводно због богохулства комоговински игуман осуђен на десет година затвора и да је послан на издржавање казне у Трст. Иако је манастир постојао само од 1693–1781 године, остао је познат као црквени, политички и културни центар Срба у овим крајевима.

Ризница и Комоговинска сликарска школа

Манастир је некада имао веома богату ризницу, али послије разних недаћа које су га задесиле, већина манастирских предмета је заувијек изгубљена. Тако да оно шта је припадало ризници Комоговине, сазнајемо само из неколико записа. Прота Никола Беговић је још 1865. године записао: „Црква је велика зидана, има лијепије  ручније крстова, доста књига, одијела, литија, звона красније великије и другије утвари.“ Не треба заборавити да су многи предмети из цркве страдали у Другом свјетском рату. Један дио предмета спасили су кустоси Музеја за умјетност и обрт у Загребу. А 1942. године цркву су тешко оштетили Талијани. Иначе, у цркви су до посљедњег рата на овим просторима постојале три иконе, а у манастиру је, такође било стјециште монаха иконописаца, и из њега су изашла бројна сликарска д‌јела која се у стручној литератури називају „Комоговинска школа“.

Свети Теодор Комоговински 

Постоји и легенда о руци Светог Теодора комоговинског. Наиме, Теодора Сладића, родом из села Кукурузара, као мученика за вјеру живог су спалили Османлије приликом свог осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, код манастира Моштанице близу Босанске Дубице. Према легенди остала је сачувана само шака његове десне руке, коју су монаси Јован Свилокос и Силвестар Продановић 1693. године пренијели у Комоговину. Вјерујући да је то рука Светог Теодора Тирона, околно становништво почело је славити Теодорову суботу. Одлуком Светог архијерејског Сабора од 20. маја 1966. године, Теодор комоговински унесен је у списак Срба Светих мученика за вјеру. До Другог свјетског рата његове мошти су чуване у Комоговини, а 1942. године су пренесене у Загреб. Послије рата прото Рајачић их је пренио у Карловац, а Владимир Бубало у Костајницу. Мошти су биле похрањене у сребрном кивоту који су 1925. године даровали Душан и Даница Трнинић из Загреба. У посљедњем рату на овим просторима украден је кивот са Теодоровим моштима. 

Манастирски комплекс данас чини манастирска црква и манастирски конак димензија 37×16 м. Објекат је првобитно служио као друштвени дом, а прије неколико година, захваљујући епископу Герасиму прешао је у власништво манастира. Његова обнова је у току. Недалеко од манастира  на оближњој рјечици постоји и манастирски млин који је служио за потребе народа из Комоговине.

Извор: Дијелови текста преузети су из монографије Филип Шкиљан: Културно – хисторијски споменици Баније с прегледом повијести Баније од праповијести до 1881. године, Загреб: СНВ, 2008. и књиге Сњежана Орловић: Манастири Медак и Комоговина: први црквени центри Епархије горњокарловачке, Београд-Карловац: Мартириа, 2021.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су публикације: Манастири Српске православне цркве: водич, Београд: Службени гласник, 2019. и  Филип Шкиљан: Културно – хисторијски споменици Баније с прегледом повијести Баније од праповијести до 1881. године, Загреб: СНВ, 2008., те за кориштење у читаоници књига Сњежана Орловић: Манастири Медак и Комоговина: први црквени центри Епархије горњокарловачке, Београд-Карловац: Мартириа, 2021.