ЛУКИЈАН МУШИЦКИ – епископ и пјесник

На данашњи дан 1837. године упокојио се као епископ горњокарловачки у свом дому у Карловцу, Лукијан Мушицки. Био је један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, он је знао и неколико европских језика, те познавао скоро све веће пјеснике античког и новог доба. Преводио је тако Хорација, Катона и Анакреонта. Био је пријатељ Д. Обрадовића (објавио је 1800. његове Изабране басне), Ј. Копитара и особито Вука Карађића. Свестрано образован Мушицки је повремено бранио и Вукову правописну и азбучну реформу (дао му је 1818. знак за слово ђ); заузимао се за народни говор, али  као црквени човјек није напустио црквени језик. А као псеудокласицист, писао је црквенославенским и српским језиком пригодне и поучне оде у грчким строфама, са нагласком на родољубљу. Сакупљао је и народне пјесме, међу којима има и еротских.

Лукијан Мушицки рођен је као Лука Мушицки 27. јануара 1777. године у Темерину близу Новог Сада у Бачкој, од оца Георгија и мајке Анастазије. Потиче, заправо од српске породице која се доселила у Бачку из села Мушића у ваљевском крају. Свршио је српску и немачку школу, а четири разреда гимназије завршио је у српској гимназији у Новом Саду, те потом прелази у Сегедин. Филозофију је студирао у Пешти, а митрополит Стефан Стратимировић упућује га да заврши карловачку богословију и онда ту ради у Митрополији.

Године 1802. Мушицки се замонашио у манастиру Гргетегу, а већ наредне године постаје придворни ђакон и професор богословије за старословенску граматику и црквену историју. Такође, врши и дужност конзисторијалног биљежника и књижничара митрополијске библиотеке. Године 1812. одбија мјесто професора на учитељској школи у Сентандреју и постаје архимандрит манастира Шишатовца. Иначе, монашко име је добио од митрополита Стратимировића, по грчком филозофу Лукијану.  Манастиром Шишатовац као архимандрит управљао је до 1824. године. Тада већ познат као пјесник из Шишатовца одржава везе са најистакнутијим личностима словенских књижевности Копитарем, Шафариком, те свакако Вуком Карађићем.

Мушицки је написао четири књиге лирских пјесама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја, које  је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки под насловом “Стихотворенија Лукијана Мушицког”. Он пјева о карактеру, народољубљу, благонаравију и добродjетељи и даје моралне поуке младом нараштају. Тако су, на примјер његове програмске пјесме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Наиме, та његова поезија цијењена је у то вријеме, управо због свог снажног и искреног родољубља.

Мушицки је за администратора Епархије горњокарловачке именован 1824. године када је и стигао у Плашки. Иако је епархију затекао у прилично лошем стању, он се одлично снашао и одмах латио посла. Посебно се позабавио просвјетом и школством, односно отварањем српских школа у Зрмањи, Мутилићу, Шкарама, Плашком…, јер су у то вријеме на подручју епархије постојале  само немачке школе. Мушицки је тако у Плашком 1826. године отворио припремни течај, а затим и клерикалну школу за свештенике.

Но, тек 1828. године Мушицки је изабран за епископа, па наредне године прелази у Карловац и тамо пресељава и Богословију. То је било против воље митрополита и војне власти јер је тако средиште изразито крајишког владичанства отишло на периферију. Мушицки, такође ни у епархији није дочекан лијепо. Имао је, наиме великих проблема са свештенством, али ни са народом није баш успео да успостави везу, што није ријетка појава по доласку новог епископа у епархију.  Свакако, један од разлога је био што је он као литерат и пјесник више обраћао пажњу на културне проблеме, него на организациона питања. 

Заправо, његов интелектуалистички став био је неразумљив осталима, а он није прихватао мњење народа. Но, епископ је ипак покушао да народ својим просвјетним настојањима и својом даровитошћу, умном бистрином и дивним језиком образује и укаже на још неке вриједности. И за разлику од немирних времена за епископа Мојсија Миоковића, времена епископа Лукијана Мушицког у Карловачком владичанству текла су у чврсто устаљеном реду режима реакције који је у Аустрији трајао од 1815 – 1848. године. Било је то за вријеме  владавине цара Фрање I и његовог главног министра Метерниха.

Епископ Лукијан Мушицки имао је односе од цара до високог ратног вијећа у Бечу као врховном крајишком власти, а лојалност цару изразио је више пута. Међутим, односи са митрополитом Стартимировићем нису били баш најбољи и од њега за своја настојања није добијао ни разумијевање, ни подршку, а још мање помоћ. Мушицком је, наиме национално образовање било важније од религијског, па му је митрополит везано за то много приговарао. Стога, велике заслуге иду епископу Мушицком за рад на образовању и оснивању народних школа.

 Много се, такође радило и на ширењу књиге у цијелој епархији, па је Самуило Илић, касније економ и игуман гомирски једно вријеме држао књижару за ћирилске књиге. А 1830. године издаје и Доситејеву Буквицу. Свијест о родољубљу све је више буђена. Добри односи епископа Мушицког и Вука Карађића, настављени су и по доласку епископа у Епархију горњокарловачку. Лукијан је тако, чак тражио од свештеника да скупљају народне пјесме и језичку грађу. Лукијан Мушицки био је заиста један од најученијих људи тога времена и то не само због школовања, већ и због интересовања за многе области. У рукопису је тако  оставио Српску библиографију и грађу за граматику црквенославенскога језика. Кратки приручник за ученике објавио је 1802. године.

Епископ Лукијан Мушицки сахрањен је у гробљу Дубовац у Карловцу, по његовој жељи. Имао је велику властиту библиотеку, која је имала трагичну судбину. Наиме, послије његове смрти, његов насљедник половину књига је поклонио 1883. године Народној библиотеци у Београду, а други дио који је, такође био намијењен истој библиотеци пропао је у великој поплави у Пешти. А књиге које су биле у Народној библиотеци уништене су у бомбардовању Београда 1941. године. 

Године 2012. земни остаци епископа Лукијана Мушицког пренијети су у манастир Пресвете Богородице Тројеручице и похрањени у гробници поред манастирске капеле.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Сњежана Орловић: Православна Епархија горњокарловачка: Шематизам, Београд; Карловац: Мартириа, 2017.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су књиге: Лукијан Мушицки: Моје струне, Београд: Службени гласник, 2010. као и Лукијан Мушицки: Песме, Београд: Српска књижевна задруга, 2006., те за посудбу у читаоници књига Сњежана Орловић: Православна Епархија горњокарловачка: Шематизам, Београд; Карловац: Мартириа, 2017.

 

 

Фото насловна:

Лукијан Мушицки, преузета из Дејан Медаковић: Српски сликари XVIII – XX века: ликови и дела, Нови Сад: Прометеј, 2021.

 

%d blogeri kao ovaj: