МАНАСТИР ГОМИРЈЕ – прворазредно верско, културно и образовно средиште
Недалеко од Моравица, на путу од Огулина према Врбовском у Горском котару налази се манастир Гомирје са црквом Рођење Светог Јована Крститеља. Манастир Гомирје који припада Горњокарловачкој епархији Српске православне цркве настајао је крајем 16. века заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. У том најзападнијем српском православном манстиру у Европи током 19. века боравило је и неколико значајних личности, као што су митрополит и српски патријарх Јосиф Рајачић, затим један од зачетника реформе српског језика Сава Мркаљ, а накратко се ту задржао и генијални изумитељ Никола Тесла.
Историја манастира Гомирја
У једном опису манастира Гомирја из 1772. године каже се тако, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера. А они су тада са собом донели све што је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари које су онда поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих шест калуђера тројици се знају и имена, дакле били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су у Гомирју подигли мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља.
Ценећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је 27. септембра 1619. године дао гомирским калуђерима даровнице, а 1621. године уз манастир је сазидао кулу, која је 1719. године претворена у звоник. Исте године уз кулу је призидана и црква. Иначе црква манастира Гомирја саграђена је између 1718. и 1722. године. А на дан славе Ивањдан 1730. године осветио ју је епископ Данило Љуботина. Црква је грађена од камена и цигле, а заједно са њом подигнут је и манастирски конак. На манастирском гробљу подигнута је капела Успење Богородице, коју је 1747. године осветио владика Павле Ненадовић. Ова црквица срушена је поткрај 19. века.
А гомирски калуђери су обављали свештеничку службу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама, него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свештеника, све до половине 18. века. И кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. године два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.
Иначе, манастир Гомирје је имао имовине и у другим местима, захваљујући управо завештању појединих побожних хришћана. А прва манастирска црква, као што смо већ поменули, била је дрвена и саграђена је, према казивању самих Гомираца, одмах по њиховом досељавању у Гомирје. Према опису манастира из 1772. било је то 1600. године, док су се каснији историчари одлучили за следеће две године. Фрас тако наводи да је камен темељац постављен 1601, а Грбић каже да је манастир саграђен 1602. По свему судећи, сва три казивања су истинита, јер црква и манастир се не граде за дан. Манастир Гомирје је као и цело ово подручје у Хрватској крајини потпало од 1609. под духовну власт српског епископа који је резидовао у манастиру Марчи код Иванића, у Славонској крајини.
Препород манастира у 18. веку
Манастир Гомирје је своје најбоље раздобље имао током 18. века када је постао прворазредно културно и образовно средиште Срба у овом делу Хабзбуршке монархије. Важно је, такође поменути да је на црквено-народном сабору 1713. године за епископа новоосноване Карловачко-сењско-приморске епископије изабран гомирски игуман Данило Љуботина, који је резидирао овом епархијом из манастира Гомирја све до 1721. године, када је прешао у Плашки.
У манастиру Гомирју у другој половини 18. века, деловала је иконописачка школа коју је водио монах Симеон Балтић. Ученици ове школе били су Лука Никшић, Јован Грбић и Ђорђе Мишљеновић, који су радили иконе за потребе цркава Горњокарловачке епархије. А Балтићев сликарски рад, уклопљен у општа настојања владике Данила Јакшића и игумана Теофила Алексића, био је и за манастир и за целу епархију велико освежење. Његово сликарство је још било прилично везано за традиције и врло резервисано према барокним новинама које су већ дубоко биле продрле у сликарство осталих наших мајстора тог времена. Тако да он више припада ренесанси, него бароку. Стога, иако на његовим сликама нема оног барокног немира и лепршавости, његови ликови су живи, меко и пластично дати. И драперија му је мирна, али орнаментисана и раскошна.
Па, су тако лепота, импресивност и елеганција гомирског иконостаса чинили снажан естетско-васпитни утицај на манастирске посетиоце и на неговање њиховог укуса. Била је то, на свој начин, мала ликовна галерија у коју су сви околни становници долазили и ту, поред распламсавања свога религиозног чувства, доживљавали и визуелно нешто лепо и оплемењујуће. Но, поред рада Балтићеве школе, у Гомирје су у 18. веку неговани и други облици културног стваралаштва. Посебно се књига тада много ценила. Управо зато су Гомирци љубоморно чували све старе књиге којих је 1778. године у манастиру било педесет, поред три јеванђеља „на велико коло“ и једног молитвослова „на мало коло“ који су били оковани сребром.
Све остале књиге повезивали су махом сами гомирски калуђери, од којих се као књиговесци изричито спомињу Кирило и Теодор. Али велики број књига указује на постојану књиговезницу, која је имала у својој орнаментици за украшавање повеза своје нарочите шаре, према којима се може препознати већина гомирских књига. А калуђери су из љубави према свом манастиру сами плаћали израду појединих уметнички израђених предмета и поклањали их манастиру. И епископи су прилагали манастиру. Тако је на пример Павле Ненадовић манастиру поклонио сребрну петохлебницу коју је израдио 1758. године у Новом Саду мајстор Георгије, а Данило Јакшић је од почетка до краја свог епископства обасипао Гомирје својим даровима. Поклонио је тако сребрни кивот (1759), два путира (1759. и 1760.), велику сребрну петохлебницу (1761) и многе друге ствари. Уопште, Гомирје је у другој половини 18. века био већ потпуно уређен и снабдевен манастир.
Страдања и обнова
Народној историји Срба прве половине 20. века ударила су болан печат и два светска рата. А чашу страдања и бола делио је са народом и манастир Гомирје. И тако кад је 1914. године букнуо Први светски рат, српско свештенство у Аустроугарској монархији било је прво на удару. Настала су хапшења и прогони. Манастир Гомирје био је тада претворен у концентрациони логор за српске свештенике.
За време ових болних година манастиром је управљао игуман Митрофан Вукчевић. Била је то заиста јадна управа, јер манастиру је у рату пропао сав новчани капитал с обзиром да је сав новац Карловачке митрополије узет за државни зајам и тако је са пропашћу државе и он пропао. Иначе, последњи игуман манастира Гомирја између два рата био је Теофан Косановић. Поред осталог што је учинио за свој манастир, његова заслуга је што је 1938. године сређена манастирска библиотека и ризница под руководством професора Владимира Ткалчића, директора Музеја за умјетност и обрт и Бошка Стрике, познатог историчара фрушкогорских и далматинских манастира.
О трагичној судбини игумана Теофана за време Другог светског рата постоје записи у Споменици православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби. Гомирје је тако 1941. године остало, на жалост пусто. Ипак, настојањем професора Владимира Ткалчића, усташке власти су одобриле да се из српских цркава, манастира и установа покупе све ствари, уметнички предмети и књиге и пренесу у Загреб.
Но, у годинама након Другог светског рата, обнова монашког живота у манастиру није у почетку могла да се успешније одвија. Наиме, у епархији, којој је у рату убијено седамдесет свештеника, а све остало свештенство прогнано и још се није било вратило из прогнанства и избеглиштва, нашло се после неколико година свега двадесет свештених лица. Тако да су и калуђери морали да иду на парохије и стога нису могли да се потпуно посвете обнови манастира.
Управо зато ће 1967. година бити забележена у историји манастира Гомирја крупним словима као значајна прекретница. Јер у манастир су настојањем епископа горњокарловачког Симеона дошле монахиње. Дошавши у Гомирје, монахиње су продужиле обнову манастира којом је руководио и помагао владика Симеон и епархија. Ишло је све боље, па је тако у манастиру изведена електрификација, водовод и канализација. Гомирско здање је данас модерно уређена кућа. У њему, у приземљу и на спрату, има преко тридесет одаја.
Културно – историјски значај манастира
О великом културно-просветном значају манастира Гомирја већ у 17. веку, а нарочито у 18. и 19. веку, сведочи, поред материјалних остатака, велики број културних калуђера од којих су они старији добили своје образовање у манастиру Гомирју, а каснији млађи, стекавши високо образовање у свету, нису сматрали Гомирје за себи недораслу средину. Штовише, долазили су овамо и појачавали културно-просветну активност свога манастира. Гомирски калуђери Данило Љуботина и Данило Јакшић постају знаменити карловачки епископи.
Овде је радио Рајачић, будући српски патријарх, ту је био и Мркаљ, претеча Вуков. Ту је оставио свој најбољи рад Себастиан Илић, први издавач Доситејеве „Буквице“, а ту је и Мушицки, организатор народног школства и многи други. А гомирски калуђери су били најбољи професори Плашчанске богословије, конзисторијални бележници и чиновници, епископски изасланици, народни посланици у Хрватском сабору и чланови српских народно-црквених сабора. Калуђери, такође служе по парохијама где се брину о народним школама или су и сами учитељи. У времену када је Црква била на челу свих просветних и културних настојања, Гомирје је часно одиграло своју улогу на том послу.
Но, са организовањем обавезног школовања од стране државе, Црква је била растерећена ове обавезе. Али она је у историји нашег школства била колевка из које је потекло, проходало и осамосталило се наше народно школство и културно стваралаштво под руководством државе. Манастири, а међу њима и Гомирје, који су одиграли најзначајнију улогу на народном просвећивању у најтежим данима народне историје, остали су касније споменици наше културе и ризница плодова те културе из тешких дана.
Извор: Делови текста преузети су из публикација: Душан Кашић: Манастир Гомирје, Београд: Српска православна црква, 1997. и Слободан Милеуснић: Српски манастири: од Хиландара до Либертвила, Београд: Српска књижевна задруга, 2004.
У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су публикацијe Душан Кашић: Манастир Гомирје, Београд: Српска православна црква, 1997. и Слободан Милеуснић: Српски манастири: од Хиландара до Либертвила, Београд: Српска књижевна задруга, 2004., а за кориштење у читаоници монографија Сњежана Орловић: Манастир Гомирје, Београд; Карловац: Мартириа, 2011.
Фото насловна:
Манастир Гомирје, извор: Преузета са насловнице публикације Душан Кашић: Манастир Гомирје, Београд: Српска православна црква, 1997.
