САБОРНИ ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ЗАГРЕБУ

Саборни храм Преображења Господњег на Тргу Петра Прерадовића централни је вјерски објекат Српске православне цркве у Загребу, уједно и зграда посебне културне и умјетничке вриједности. Изградњу храма у Загребу одобрио је цар и краљ Леополд II Хабсбуршки 23. априла 1791. године. Како је добро познато, нова Преображењска црква је саграђена на мјесту некадашње католичке цркве Свете Маргарете подигнуте још у 14. вијеку, а коју су градске власти продале Православној црквеној општини 10. фебруара 1794. године за 4000 форинти. 

Католичка црква потом је уређена за потребе православног богослужја и служила је општини седам деценија. Међутим, како је православно становништво било све бројније, досегавши 230 душа почетком шездесетих година 19. вијека, дакле три пута више, од времена када је црква купљена, православна заједница је одлучила на њезином мјесту подигнути нову цркву у необизантском стилу по пројектима тада најцјењенијег загребачког архитекта, Бечанина поријеклом, Франза/Фрање Клајна. Но, осим што је Православна црквена општина бројчано знатно ојачала, у својим је редовима сада имала и неке од најважнијих привредника, банкара и трговаца Загреба, али и бројне високорангиране чиновнике у разним хрватским покрајинским институцијама којима је скроман изглед њиховoг храма постао неодговарајући. 

Већ 1794. године загребачка је Православна црквена општина одлучила промијенити титулар своје цркве, те је умјесто Светом Петру и Павлу посвећује Преображењу Господњем, вјеројатно стога што је оно у то вријеме падало на 17. 08. (односно 06. 08. по старом календару), уочи тадашњег главног загребачког црквеног празника Краљева.

Иначе, црква се налазила за Православну црквену општину на врло повољном положају, недалеко од трга Хармице на почетку Илице са њезине јужне стране, у језгри данашњег Доњег града, гдjе је у то вријеме живјела већина православних Загреба. А први епитроп цркве, као и први предсједник општине био је Јован Штова, поријеклом Грк. Иконостас је у цркву постављен недуго након њезине посвете, 1795. године. Но, након израде новог иконостаса 1884. године поклоњен је новосаграђеној капели у Вараждину гдjе се и данас налази. Није забиљежено ко га је сликао, има свеукупно тридесет и седам икона. Осим иконостаса црква је била опремљена и другим богатим намјештајем, епископским столом са иконом, столицама за народ, стакленим полијелејем, кандилима, књигама… 

Градња данашње Преображењске цркве 1865-66.

Први кораци на том пољу подузети су већ 1861. године, но тек три године касније расписан је проглас Црквене општине за прикупљање средстава, а чиме су учињена и прва конкретна подузимања око градње цркве. У литератури се редовито наводи како је пројект по којем је изграђена нова Преображењска црква дjело, већ поменутог Фрање Клајна. Овај архитект је пројектирао већ много православних цркава радећи у Грађевној дирекцији Војне Крајине. Осим тога у тренутку када се почиње подизати нова Преображењска црква Клајн је био најцијењенији загребачки градитељ, којему је препуштено пројектирање тада највећег хотела у Загребу „К цару аустрианскому“ у Илици 4 (1864-65, срушен је, а налазио се на мјесту данашње робне куће Нама), те жидовске синагоге у Прашкој улици 1866. године.    

У сваком случају нова Преображењска црква као грађевина, својим рјешењем била је изврстан примјер романтичарског Рундбогенстила, стила округлог лука карактеристичног за подручје Средње Европе у том времену, у којем су се уједињавали елементи византијске и романичке архитектуре. Црква је обнављана у више наврата, те је само у основним цртама задржала свој изглед из средине шездесетих година 19. вијека и то у тлоцрту, сводовима, облику прозора, као и у појединим дијеловима архитектонске пластике на фасадама и у унутрашњости.

Радови на изградњи новог Саборног храма – Преображењске цркве обављени су током 1865. године и 1866. године од стране подузетника градитеља Фрање Клајна и Ивана Јамбришака. Но, свакако кључну улогу у процесу градње одиграо је члан општине и заступник у загребачком градском поглаварству Наум Малин. Црква је свечано посвећена 9/21. октобра 1866. године. С обзиром да су велика средства утрошена на саму градњу, није остало довољно новца да се и унутрашњост репрезентативно опреми. Тако је у нову грађевину унесен стари иконостас и остала црквена опрема. 

Управо стога да црква добије што репрезентативније лице, а и због оштећења које је добила у потресу 28. 10./9. 11. 1880., у наредних ће пола вијека, до почетка Првог свјетског рата, на њој бити подузете три велике обнове, односно интервенције. Прва 1883-84, друга 1899. и трећа 1913-14. Тако да ће црква тек након њих добити изглед какав у главним цртама има и данас. Важно је рећи да су све поменуте обнове извршене понајприје настојањем дугогодишњег способног загребачког пароха Амбросија Павловића (1870-1924), а дијелом и заслугом тадашњег пакрачког епископа Мирона Николића (1888-1941).

Прва обнова 1883-84.

Прва обнова Преображењске цркве након њезине изградње извршена је 1883-84. и захватила је искључиво унутрашњост. Њоме је црква добила дио изгледа који има и данас. И овај је пут израда пројеката препуштена једном од најцјењенијих тадашњих загребачких градитеља, стручњаку за сакралну умјетност, архитекту Херману Болеу, школованом у Бечу код Фридриха Шмита, једног од најбољих архитеката Хабсбуршке Монархије у 19. вијеку. По Болеовим нацртима сводови и зидови Преображењског храма осликани су декоративним сликама са мањим фигуралним пољима.

 Осим тога подигнут је и нови иконостас, постављене нове столице, пријестоља, пијевнице и лустери, а на све су прозоре уметнути витраји који су у цјелини сачувани до данас. А Бечанин Јохан Клаузен, тада врло тражен у Загребу, који је радио између осталога и на осликавању дворане у Глазбеном заводу, извео је зидно сликарство у онодобној интерпретацији византијског стила. Прилоге за изградњу и уређење дала је 1131 особа, а међу њима цар и краљ Фрањо Јосип Хабсбуршки. Укупни трошкови обнове цркве 1883/84. године износили су знатних 32.000 форинти.

Вријеме након обнове из 1914.

Вријеме које слиједи након обнове из 1914. године више је Преображењској цркви одузимало, него што је додавало. Наиме, током Првог свјетског рата одузета су јој звона, као и бројним другим црквама по Хабсбуршкој Монархији. Разлог је био недостатак метала потребног за производњу оружја… Тако су нова три звона набављена тек након завршетка рата 1921-1923. године у звоноливници Антуна Блазине. 

Свечано обиљежавање 150. годишњице насељавања Срба у Загребу, 40. годишњице епископства пакрачког епископа Мирона Николића 1930. године, те утемељивање Загребачке епархије 1931. били су потицај подузимању нове темељите обнове Преображењске цркве. Обнова је извршена 1931-32. године и тада је унутрашњост потпуно обијељена, прекречен је стари историцистички декоративни ослик несумњиво са намјером да га се замијени новим фрескама, које су тек задњих година довршене.

 И након Другог свјетског рата црква је у неколико наврата обнављана. Стари је кров тако замијењен новим бакреним, 1987. године, а двије године касније започело се са живописањем унутрашњости од стране сликара Драгослава Јашовића. Нова велика кампања обнове започела је 2003/2004., када су извана очишћене фасаде Преображењског храма. Одмах потом 2005/2006. обновљена је унутрашњост, а паралелно са обновом започело се у новембру 2005. године са израдом комплетног живописа.

Повеље као драгоцјен дjелић историје Преображењског храма

Драган Дамјановић аутор чланка Повеље Преображенског храма (Просвјета бр. 175), наводи да су „потреси који су погодили Загреб и сјеверну Хрватску најприје 22. марта, а потом 29. децембра 2022. године као и средства која су добивена из Фонда солидарности Европске уније, потакнули темељиту рестаурацију, у појединим случајевима чак и потпуну реконструкцију готово свих сакралних грађевина у Загребу и његовој околици. При обнови тих грађевина пронађен је цијели низ повеља, углавном из 19., 20. вијека, а тек рјеђе из ранијих раздобља. Међу њима квалитетом се истичу двије повеље пронађене у врху торња православнога парохијског и саборног храма Преображења Господњег у Загребу.“

Наиме, како надаље пише Дамјановић, при изградњи и обновама сакралних објеката свих вјероисповијести већ је вијековима готово правило да се у темеље и торњеве, дакле на почетку њихове градње, те у задњим тренуцима радова на изградњи, постављају спомен-списи, повеље. И уколико су сачуване, оне често представљају драгоцјена свједочанства о ангажираним мајсторима на градњи, о члановима црквених општина који су одиграли кључну улогу у реализацији радова, о времену градње, владарима и челницима државних и локалних органа власти у вријеме градње, о трошковима радова и слично. 

И како је добро познато, агилношћу мјесне Парохије и Српске православне црквене општине Преображењски храм један је од првих објеката који се почео конструктивно ојачавати након потреса. Будући да је дио храма који је највише страдао у потресу његов торањ, који се требао темељито конструктивно ојачати, постојећа капа торња морала је бити скинута. Болеова купола стајала је на врху торња Преображењског храма пуне 124 године. Са торња је скинута 13. јануара  2023. године.

И том је приликом пронађена додуше не у јабуци испод крста, већ у вертикалном туљцу испод јабуке, лимица, како овај предмет назива сама повеља. Дакле, умјесто у боци, како је то најчешће случај у јабукама других цркава, у врху куполе Преображењског храма повеље су биле, наиме уметнуте у залемљени оловни свитак који их је у цјелини очувао. Старија повеља настала је тако везано за изградњу данашњег Преображењског храма 1865. -1866. А повеља из 1899. посве је другачијих стилских карактеристика, много је једноставнија.

Повеља из 1899. године, такође истиче улогу водства Српске православне црквено-школске општине у изградњи храма. Пројектант куполе архитект Херман Боле се не спомиње, међутим да је управо он аутор дознаје се из списа везаних за њезину изградњу као и из сачуваних пројеката за куполу храма који показују како је она била тачно изведена по Болеовој замисли. И за разлику од градње храма који је у цјелини реализиран сакупљањем добровољних прилога и подизањем кредита Православне црквене општине, купола је подигнута донацијом хрватске Земаљске владе од знатних 4000 форинти. 

И како на крају закључује Дамјановић, „оба ова документа драгоцјен су дjелић историје Преображењског храма, пожртвовности њезиних челних људи и њихове свијести о потреби остављања свједочанстава о радовима. Свједочанство су и о врхунским мајсторима које су ангажирали и материјалима које су користили при изградњи храма што је и омогућило не само повељама на врху торња да преживе у сјајном стању 124 године, већ и Преображењском храму да издржи два споменута јака потреса која су далеко више оштетила остале сакралне грађевине Загреба.“

Извор: Преображени храм: Живопис храма Св. Преображења Господњег у Загребу, уредник Николај Мухин. Загреб: Епархијски управни одбор Епархије загребачко-љубљанске, 2008. и монографија Драган Дамјановић: Саборни храм Преображења Господњег и баштина СПЦО у Загребу, Загреб : СПЦ у Хрватској, Епархија загребачко-љубљанска, Црквена општина Загреб, 2020., те Просвјета (бр. 175) часопис за културу, уредник Чедомир Вишњић.

Фото насловна:
Саборни храм Преображења Господњег у Загребу, извор: Календар 2022: Загребачка српска поткова, Загреб: СНВ, 2021.