ЈЕЛЕНА ЛАЗАРЕВИЋ БАЛШИЋ – владарка, драгуљ средњег века

Славно порекло тражило је и славни живот, а Јелена је на овај изазов знала да одговори. Тако су се трећој ћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице дивили и највећи владари, а даровити уметници у њеној харизми проналазили вечну инспирацију. И није била тек обична принцеза, па уместо да се склони у заклон, жена владара Зете Ђурђа II Стратимировића Балшића, који је преко мајке био у сродству са Мрњавчевићима и истицао своју немањићку традицију,  изабрала је да дели судбину свог народа и остане на ветрометини историјског тренутка. Тиме је трајно освојила симпатије савременика од обичних људи до моћника.

Песникиња, ктиторка и дипломата

Као прва песникиња на простору данашње Црне Горе, потрудила се да остави вредан споменик средњовековне културе. А била је и ктиторка и дипломата. Наиме, ктиторско деловање породице кнеза Лазара, као што је познато обележило је средњи век у српској држави. Вредност ктиторског деловања Јелена је тако усвојила посматрајући  управо свога оца под чијим су се ктиторством уздигле: Лазарица, потом Раваница, Љубостиња, те заветна црква кнегиње Милице. Било је нечег нарочитог у лепоти, пркосу, пожртвованости, духовности, књижевном стилу и политичкој вештини Јелене Лазаревић Балшић.

Сестра Стефана Лазаревића, Јелена рођена је око 1369. године у Крушевцу где је током детињства стекла добро образовање, што ће се касније одразити и на њену личност. Одрастала је са сестрама Маром, Драганом, Теодором, Оливером и браћом Стефаном и Вуком. И по казивању историјских белешки, познавала је основе грчког језика, хришћанску традицију, световну књижевност. А са братом Стефаном делила је радозналост за проучавање природних наука, али и за књижевност и историју. Стасала је на крају у лепу, учену госпођу Лену. Познавала је правила витешке борбе и, што је неуобичајено за то време, поседовала и витешку опрему.

Политички брак, удаје се за владара Зете

Баш као и њене сестре, са непуних двадесет година, 1386. удаје се за владара Зете Ђурђа II Стратимировића Балшића са којим има сина Балшу. И наравно, није сама изабрала свог животног сапутника, следовао јој је политички брак. А знање о уздизању култрурног наслеђа и буђењу духовности, које је стекла у својој породици, пренела је и на породицу Балшић. Захваљујући подршци супруга, бавила се ктиторским радом, чувањем православне вере и неретко дипломатским пословима које јој је супруг поверавао. Она тако веома вешто преговара са Млечанима, који је поштују и о њој пишу као о „славној и велможној госпођи”.

Но, као супруга владара Зете, Јелена је могла да буде нежна, заштићена жена, али је немањички ген одбијао да се склони у сигуран заклон. И тако су витку лепотицу млечнобелих образа и златне косе, заљубљену у књиге и историју, прилике стално изазивале, па је са супруговом смрћу морала да преузме власт у Зети како би је сачувала за сина јединца Балшу Трећег. И није она била само фиктивна владарка, већ она која се заинатила да ће повратити све територије одузете од Млечана.

Међутим, Млечани су је лукаво уцијенили главом сина и пристали да потпишу примирје само под условом да то учини Балша лично и то у Венецији. Без размишљања, заштитнички, како то само мајка може, Јелена је уместо сина отпутовала Млечанима на ноге и после три месеца успела да се избори за частан живот свог детета и своје земље. Мир је био склопљен.

Ђурђева удовица постаје супруга војводе Сандаља Хранића Косача

Али судбина ју је поново искушавала новим захтевима. Ђурђева удовица морала је сада да постане супруга војводе Сандаља Хранића Косача, господара Захумља. Поново је Јелена жртвовала себе, овог пута да би Зета била у миру, уједињена са облашћу новог мужа, а њен син имао заштитника. Сматра се да је управо ту, на Хумској земљи пре него што је отишао на Свету гору резидирао и сам Растко Немањић. Тако је боравак Јелене Лазаревић и задужбинарство на овом простору, заправо само наставак немањићке традиције и у новој породици.

По други пут је удовица живот наставила на острву Бешка, на Скадарском језеру. Продуховљена владарка префињеног књижевног стила, посветила се књигама и духовности. Тако је Лазарева Јелена подигла цркву Пресвете Богородице, организовала преписивање књига и на тај начин многе значајне књижевне странице сачувала од зaборава.

„Горички зборник“ верни запис о Јеленином књижевном дару

И сама изузетно талентована за писање, оставила нам је у аманет своју преписку са монахом Никоном. Управо тај Горички зборник, као верни запис о њеном књижевном дару и израз једне нежне суптилне душе, представља прави споменик средњовековне културе. Због несвакидашње начитаности савременици су Јелену називали Учена, такође су је процењивали и као најнепосреднију и обичном свету драгу владарку.

Последње године живота религиозна господарица Зете провела је у манастиру, али се никада није замонашила. Упокојила се почетком марта 1443. године у својој задужбини где  је и сахрањена у цркви св. Богородице, на острву Бешка (Бешка горица).

Такође, важно је казати да је од 2007. године уведена и Награда за књижевност „Јелена Балшић“.

Фото насловна:
ЈЕЛЕНА ЛАЗАРЕВИЋ БАЛШИЋ, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.