Moja ćirilica – moje pismo
20. 4. 2026.
Na današnji dan 22. aprila pre tačno 139 godina rođena je u Jagodini, u velikoj porodici sa mnogo dece, Milica Jakovljević poznata pod pseudonimom MIR JAM. Otac joj je bio Jakov, a majka Simka. I dok joj je otac bio državni činovnik, njen brat Stevan Jakovljević bio je, takođe književnik, autor Srpske trilogije, troknjižja o Prvom svetskom ratu. A Milica, srpska Đejn Ostin posle Prvog svetskog rata novinarsku karijeru započela je u beogradskim Novostima, a nastavila u Nedeljnim ilustracijama. Uz Magu Magazinović, smatra se jednom od prvih srpskih profesionalnih novinarki. No, široj javnosti ostala je poznata po svojoj prozi – ljubavnim romanima i pričama, koji su obeležili popularnu književnost između dva svetska rata. Posebno se izdvajaju njeni romani: Ranjeni orao, To je bilo jedne noći na Jadranu, Nepobedivo srce, Samac u braku, Greh njene mame, Otmica muškarca, Mala supruga i U slovenačkim gorama. Upravo, zahvaljujući uzbudljivoj radnji i živim opisima, njeni romani i dalje su omiljena literatura mnogih čitateljki i čitalaca. Takođe, je važno reći da su mnogi njeni romani uspješno adaptirani u vidu popularnih serija i TV filmova.
No, Drugi svetski rat se umešao u ovu biografiju, pa je u jednom trenutku Milica Jakovljević bila najpopularnija književnica, a u drugom „nadrilekarka koja narod leči jeftinim travkama“ i srceparajućim, zašećerenim romanima“.Tek nakon smrti je rehabilitovana kada su njena dela opet stavljena u izloge knjižara, a mnoge ljubavne priče doživele ekranizaciju. Nepravda je, takođe ispravljena i ispisivanjem njenog imena na zlatnu listu sto najznačajnijih srpskih novinara u monografiji Dva veka srpskog novinarstva (1791 – 1991). Tako se Milica našla u društvu Dese Glišić i Mage Magazinović, kao jedna od samo tri žene prestižnog „kluba“.
Milica je najduži period u detinjstvu provela u Kragujevcu gde je završila osnovnu školu, dok je Višu žensku školu, gde se školovala za učiteljicu završila u Beogradu. Govorila je ruski i francuski jezik i u originalu čitala Rablea. Sanjala je da će jednog dana neko čitati ono što ona napiše. San se vrlo brzo počeo ostvarivati kada se nakon Prvog svetskog rata preselila u Beograd gde je 1921. godine započela novinarsku karijeru u dnevnom listu Novosti i Nedeljnim ilustracijama koje su bile ključne za njenu književnu karijeru, a u kojima je radila petnaest godina, do okupacije. Važno je reći da je Milica u ovom nedeljniku objavila skoro sve svoje romane u nastavcima, kao i pripovetke.
Pored književnih tekstova Milica je pisala i tzv. savetodavne rubrike, odgovarala na pisma čitalaca/čitateljki i bila je autorka brojnih drugih tekstova. Njene fotografije su, takođe, ovde štampane, pa je bila i svojevrsno lice ovog magazina, a zahvaljujući intenzivnoj komunikaciji sa čitalačkom publikom, čitateljke i čitaoci, doživljavali su je kao sebi blisku osobu od koje uvek mogu da dobiju utehu, savet ili predlog za rešenje nekog svog životnog problema.
I dok je svima lečila dušu, istovremeno se pravdala da nema vremena za lične romanse, ali nisu joj verovali. I imali su razloga za sumnju, jer markantni glumac Božo Nikolić osvojio je Miličino srce, koje je već strasno kucalo od ljubavi prema pozorištu. „Novinarka i glumac, to se divno slaže. Ja uživam u njegovim ulogama, a on u mojim člancima“, otkrila je jednom Milica. I tako je posle svake premijere Božu čekala korpa sa crvenim ružama. Onog dana kada se glumac poklonio publici bez cveća, znalo se da je desetgodišnja ljubav završila.
S obzirom da nije htela da radi u okupacionim listovima, Milica je okupaciju provela u izuzetno teškim materijalnim uslovima, bez zaposlenja. A nakon 1945. godine izgubila je i status novinara jer nije uspela da se snađe u novonastalim okolnostima. Zapravo, izbrisana je iz tadašnjeg novinarskog udruženja, gde je tokom međuratnih godina bila jedna od svega dvanaest žena. Razlog je bio, jer nije imala profesionalni angažman. Naime, njeno pero osporavano je kao buržujski sentimentalno i sladunjavo, pa su joj tada i molbe za zaposlenje bile odbijene. Iako je njen brat Stevan postavljen za prvog rektora Beogradskog univerziteta i uspeo da vrati mnoge profesore kojima su komunisti zabranili rad, za sestru nije mogao ništa da učini. Tek kasnije, zahvaljujući njegovom angažmanu uspela je da dobije malu penziju od koje je posle rata teško živela. No, Milica Jakovljević MIR JAM je uprkos svemu tome i siromaštvu u kojem je živela, ulicama i dalje hodala doterana i gorda. Kao da je i dalje voljena žena.
Svakako, ne treba zaboraviti da je Milica u svojim romanima obrađivala brojne važne teme koje su se ticale žena i njihovih života tokom 20-ih i 30-ih godina 20. veka. Tako se nakon velike popularnosti u međuratnom periodu drugi talas interesovanja za romane Milice Jakovljević događa 70-ih godina 20. veka kada se romani štampaju kao knjige, najčešće u kompletima. A sledeća velika obnova popularnosti dela ove autorke dolazi sa ekranizacijama njenih knjiga u vidu serija i tv filmova, kada režiser Zdravko Šotra za RTS serijalizuje romane Ranjeni orao (2008–2009), Greh njene majke (2009–2010) i Nepobedivo srce (2011–2012). Ove serije postižu izuzetan komercijalni uspeh. Nakon njih, takođe se u okviru drugih produkcija i televizijskih kuća adaptiraju Samac u braku, To je bilo jedne noći na Jadranu i Mala supruga.
Kada je Milica Jakovljević 22. decembra 1952. godine, napustila ovaj svet, javnost je ćutala. A vest o upokojenju poznate novinarke i književnice nije objavljena ni u jednim novinama.
Foto naslovna:
Milica Jakovljević Mir Jam, izvor: Preuzeta iz knjige Tatjana Loš, Milena Marković: One su promenile Srbiju: izuzetne Srpkinje; (crteži Vojislava Beca Tanurđić Belić) Beograd: Kompanija Novosti, 2018.
