МАНАСТИР КРУПА – чувар вриједних духовних и културних свједочанстава

Крупа, манастир са црквом Успења Пресвете Богородице, налази се подно планине Велебит, у доњем току рјечице Крупе, притоке Зрмање, сјеверозападно од Жегара у далматинској Буковици. По народном предању, манастир су 1317. године уз материјалну помоћ краља Милутина подигли избјегли монаси манастира Крупе из Босне. И овај манастир, као и Крка и Драговић, увијек је дијелио судбину са српским православним народом из тих крајева, коме је и припадао. Често је страдао у разним најездама, ипак је иза тога увијек био и обнављан. 

На жалост, о раним временима манастира Крупе сачувано је мало писаних свједочанстава. Но, познији историографски наводи говоре о помоћи коју су манастиру пружали српски владари Стефан Дечански (син краља Милутина) и цар Душан. По њима, крајем 15. вијека дарују га српске велможе, деспотица Ангелина, деспот Ђорђе, потоњи митрополит Максим и деспот Јован. Међутим, најстарија прошлост манастира, ипак није до краја позната и он се у историјским изворима не јавља прије средине 16. вијека.

За вријеме турске владавине Далмацијом манастир је неколико пута пострадао, бивао рушен и паљен, а покретна добра су отимана или уништавана. А највећа разарања доживио је у млетачко-турским ратовима 1502. и 1620. године, када га напуштају монаси. Манастирско братство вратило се тек 1642. године и тада обновило цркву, те манастирске конаке. А сама обнова манастира и конака кренула је након што је тадашњи старјешина Крупе ишао сам у Цариград да тражи дозволу од турских власти, да се манастир обнови. И тада је султан Ибрахим посебним ферманом дозволио његову обнову. 

Генерална обнова манастира, када је добио свој коначни изглед, извршена је 1855. године, и то уз помоћ Русије, Србије и Аустрије. Аустријска влада је тада условила обнову захтјевом да манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу. А не мање важан податак је да један млетачки документ из прве половине 18. вијека потврђује предање да је сјеверно од постојећег манастира Крупе био и један женски манастир, од којег се данас могу вдjиети само остаци зидина. Има остатака и испосничких келија у ближој и даљој околини. 

Но, велика страдања и разарања доживио је манастир и у Другом свјетском рату када су га оскрнавиле усташе. Црква је демолирана, а манастирски конаци спаљени. Док је 1995. године, упркос настојању хрватске државе да га потпуно заштити, поново био опустошен и поново остао без монаха. Манастир Крупа духовно је обновљен послије пет година, дакле 2000. године. 

Крупска манастирска црква Успења Пресвете Богородице, као архитектонска грађевина, доста је сложена. Основа има изглед правоугаоника. Док западни ужи део цркве служи као припрата и према наосу отворен је широким лучним пролазом. Изнад средишњег дијела наоса је купола. Олтарски простор доста је велики и, уочљиво је временом више пута преправљан. Црква је засведена полуобличастим сводом. У основи, црква манастира Крупе изграђена је по замисли уписаног крста.

Фреске у цркви манастира Крупе урадио је, при крају друге деценије 17. вијека, хиландарски монах, угледни сликар Георгије Митрофановић. Ово сликарство очувано је само на дијелу зидних површина старог храма. Приликом обнове и проширења цркве скоро половина сликарства је уништена. Такође, је важно рећи да је престоне иконе око 1600. године сликао јереј и зограф Јован Апака, поријеклом Грк, у своје доба веома цијењен мајстор, чија се дjела и данас налазе у Венецији. А нарочито се истичу она сачувана у цркви Сан Гиоргио деи Греци. Изведене су као монументалне фигуре, помало хладног колорита, свечане и достојанствене позе, сликане са потпуним познавањем заната исказаног у најпрецизнијој могућој моделацији, стилски базиране на искуствима сликарства епохе Палеолога. 

Бројне и вриједне манастирске драгоцијености, иконе, сасуди, кивоти, књиге, похрањене су у музеолошки узорно сређеној манастирској ризници. Међу њима једну цјелину чине драгоцијености које је крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић донео крајем 18. вијека из Русије. Поред тога Крупа је посједовала архиву са готово двадесетак оригиналних турских фермана, пријеписа докумената на талијански језик, библиотеку са око 500, махом богослужбених књига, од којих један број рукописних минеја из 16. вијека. Ту су и старе српске штампане књиге, а посебност је Псалтир Гинами из 1638. године.

Иначе, манастир Крупа је прихваћао бројна велика пера српске књижњвности. Тако је уз већ поменутог писца “Житија” Герасима Зелића, у њему извјесно вријеме боравио и Доситеј Обрадовић; његов савременик и земљак, учитељ Василије, а Симо Матавуљ је у манастиру боравио четири године и, према сопственом исказу, ту научио скривене љепоте српског језика.

Уз сам манастир налази се и гробница добротвора, архимандрита Герасима Зелића, коју је дао подићи питомац његове Фондације Герасим Петрановић, потоњи епископ бококотарски. А у непосредној близини манастира гдjе се ријечица Крупа разлијева у више рукаваца подигнуто је крајем 19. вијека неколико мањих лучних камених мостова.

Извор: Дијелови текста преузети су из публикација: Бранко Чоловић: Сакрална баштина далматинских Срба, Загреб: СКД „Просвјета“, 2011. и Слободан Милеуснић: Српски манастири: од Хиландара до Либертвила, Београд: Српска књижевна задруга, 2004. 

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремна за посудбу је: књига Александар Бачко, Вељко Кубат: Крупа и Голубић у Далмацији (зборник), Београд: Издање аутора, 2010. и за кориштење у читаоници монографија Бранко Чоловић: Сакрална баштина далматинских Срба, Загреб: СКД „Просвјета“, 2011.

Фото насловна:
Манастир Крупа, извор: Преузета из монографије Бранко Чоловић: Сакрална баштина далматинских Срба, Загреб: СКД „Просвјета“, 2011.