СПД „ПРИВРЕДНИК“ И ЊЕГОВ ПЛЕМЕНИТИ РАД

На данашњи дан 1897. године, на иницијативу хуманиста и добротвора, Кордунаша Владимира Матијевића и Личанина Николе Ћука основанo је Српскo привреднo друштво „Привредник“ у Загребу. С временом је постао једна од најзначајнијих привредно-просвјетних институција српског народа.

 У успостављању такве организације унутар снажне мреже српских организација са средиштима у Загребу, ништа мање значајна није била ни улога првог предсједника Друштва Исидора Добровића, даруварског велетрговца. Главни  је циљ био васпитање, школовање и збрињавање сиромашне и даровите српске дjеце и омладине из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босне и Херцеговине и Војводине. Унутар помно осмишљеног система питомци су се стручно оспособљавали за разне занате и трговину. Иначе, за каснији живот својих питомаца Матијевић је дефинисао морална начела: рад, штедња и честитост. У „Привредниковим“ споменицама забиљежено је тако преко педест хиљада школованих питомаца, који су касније постигли веома висока и угледна звања.

„Привредник“ је имао и тешких дана у својој историји, а посебно је тешка била 1914. година када је био забрањен сваки његов рад у Загребу. Но, „Привредник“ је обновио свој рад 19. новембра 1919. године, а 23. септембра 1922. доноси одлуку о свом пресељењу у Београд, гдjе су били повољнији услови за рад. И на крају Другог свјетског рата посљедице су, такође биле тешке, јер је комунистичка власт забранила „Привредниково“ дjеловање. За „Привредник“ је овај рат  иначе био кобан јер је тада сва његова имовина конфисцирана, запосједнута или разграбљена, од окупатора и квислинга и у Хрватској и у Србији. У Народноослободилачкој борби активно је учествовао велики број „Привредникових“ питомаца и сарадника. Многи од њих су дали своје животе у борбама на Козари, Сутјесци, на Неретви или на Сремском фронту. А многи питомци завршили су кобно у разним логорима широм Европе или на нашим просторима.

Значај „Привредника“ за сам друштвени развој је голем, неистражен, а посебно је значајан за село и пољопривредни развој. Стога, ево само краће слике о „Привредниковим“ ученицима. Они су, поред учења заната, ишли и у школе. Заправо, програм им је био скоро на нивоу гимназије. Учили су и стране језике. Најчешће су научили језик свога газде: њемачки, мађарски, а они који су били у Чешкој – чешки. Кад су завршили школе, већина се ипак враћала у родне крајеве, опћинска мјеста или у своја родна села и тамо оснивали властите занатске радње. Њихова сазнања, способности, радиност, моралност осјећале су се као дар крају. Били су узорни и средина их је најрадије просто опонашала, јер то су били „наши људи“. Они су се за ту захвалност подршке својски одуживали. На примјер ковачи су ковали капије, најприје црквама и учитељима као својим заштитницима и препоручитељима, затим рођацима, кумовима и тек онда директним наручитељима.

Многе њихове супруге биле су прве болничарке, примаље, бабице. Оне су са учитељицама почеле покретати учење плетења, везења гоблена. Сваки је занат остављао своје иновативне трагове. А „Привредникови“ питомци су били и неимари у домени ширења свих иновација. Дакле, били су носитељи и дифузори, ширитељи иновација, заправо били су мост преласка од традиционализма у модернитет, од усмене у писану културу, јер су многи куповали новине, читали књиге, и имали своје приручне библиотеке. Неки од њих су били први подузетници, неки велепосједници, неки власници или сувласници прерађивачких творница, а неки чак значајни дионичари или банкари. Управо њима дугујемо подлогу наше данашње номенклатуре разноликих занимања.

Они су и неимари нашег антифашизма као највећег искорака цивилизираности за средину. Такође, су и наши први прикључитељи европским токовима, а да нисмо претходно добили „авис“ или приступ овом или оном поглављу. Они су нас својим стваралачким духом, дjелима и разумом прикључивали европским токовима. Нису глорифицирали „имати“, него „бити“. Њима је готово све било „бити“. Бити у првим редовима прогреса, опћег добра. Једноставно, живјели су за наше сутра и нису пребројавали крвна зрнца. О томе најбоље свједоче њихове брачне дружице. Досегли су најчешће човјека са велико „Ч“ и грађанина са великим „Г“, цитоyена.  

СПД „Привредник“, свакако спада у једну од највећих живих задужбина, наше новије историје, са као што смо већ поменули, просветно-привредним карактером. Владимир Матијевић је централна фигура ове установе са својим кругом сарадника и истомишљеника, са изузетним организаторским способностима и визијом, како побољшати социјалне прилике српског народа у оквиру Аустро-Угарске монархије на заласку XIX века. Обављајући посао банкара и велетрговца, то је било средишње питање на које је желео да одговори стварањем Српског привредног друштва „Привредник“ 1897. године у Загребу. А томе је претходило оснивање Српске банке, потом и штедно-кредитних задруга.

Међутим, научна и стручна јавност мало се бавила Српским привредним друштвом „Привредник“, још мање дjелом и значајем Владимира Матијевића. Ријетке студије, чланци и монографије најчешће осликавају историјске димензије и околности, без озбиљног интердисциплинарног приступа, који омогућава и архивски сачувана грађа. Интердисциплинарни приступ, свакако би дао ваљане одговоре на питања из области привреде, економије, културе, те правне и друге историје српског народа.

На крају изражавајући дубоки пијетет према свим „Привредниковим“ питомцима и сарадницима који су у току Првог и Другог свјетског рата дали своје животе у борби против непријатеља, можемо само поручити младима да се у животу може све постићи упорним и самопрегорним радом, залагањем, упорном и чврстом вољом, стављајући изнад свега само три ријечи: рад, штедњу и честитост.

Извор: Дијелови текста преузети су из публикација СПД „Привредник“: Кроз три вијека, уредници Никола Лунић; Јелена Табак, Загреб: СПД „Привредник“; Нови Сад: Хуманитарни фонд „Привредник“, 2009. и Спомен књига СПД „Привредник“: 1897-1947, Београд: Удружење Привредникових питомаца „Владимир Матијевић“, 1984.

Фото насловна:
СПД “Привредник”, извор: Преузета из књиге СПД “Привредник”: Кроз три вијека, уредници Никола Лунић; Јелена Табак, Загреб: СПД “Привредник”; Нови Сад: Хуманитарни фонд “Привредник”, 2009.