ЈЕЛЕНА ДЕЈАНОВИЋ ПАЛЕОЛОГ – ромејска царица

Иако је Византија нестала, није нестало сећање на жену која је у њене стубове уклесала читаву палету својих врлина. Јелена Дејановић Палеолог, последња византијска царица, шест деценија је провела на престолу Константинопоља, чија врата је отворила удајом за цара Манојла II Палеолога. А њему су и најострашћенији непријатељи признавали да је ученији и образованији од свих људи свога доба. Но, и наша јунакиња из угледне српске породице Дејановић- Драгаш, била је надалеко позната по својим врлинама. Благост, доброта, посвећеност и снага били су запис њене личности. Звали су је господарицом Римљана, најсветијом међу свим царицама, која је после супругове смрти одлучивала о судбини великог царства. Историја ју је упамтила као велику заштитницу православља, а Грци јој то нису заборавили, прогласивши је светитељком.

Одгој и школовање Јелене Дејановић-Драгаш

Принцеза Јелена Дејановић-Драгаш рођена је 1364. године у браку властелина Константина Дејановића са непознатом властелинком која је рано после Јелениног рођења умрла, те је њен одгој и васпитање отац поверио својој мајци Теодори, која је била рођена сестра српског цара Душана. Јелена је детињство провела у утврђеном граду Велбужду, где се у то време налазио двор браће Дејановић, Јована и Константина. Њихов отац севастократор Дејан, био је један од најугледнијих велможа из времена цара Душана, коме је цар, осим високе титуле, дао и руку своје најмлађе полусестре. После очеве смрти негде између 1358. и 1365. године браћа Дејановићи се нису делили, већ су наставили да својим великим поседима управљају заједно.

О појединостима Јелениног одгоја и школовања не постоје скоро никакви писани подаци, сем белешки да је о њој, осим њене баке Теодоре, бринула и слушкиња саско-угарског порекла, Стела која је исто била сироче одрасло међу послугом на властеоском двору Дејановића и која јој је била скоро мајчински одана. Јеленино рано школовање је вероватно било слично томе кроз које су пролазила и остала женска властеоска деца на српским дворовима тог доба. И тако девојчица која је рано научила да чита, пише и везе, од баке Теодоре је наследила и љубав према грчком језику. Наиме, Теодора је после смрти свог оца, краља Стефана Дечанског, дуго година живела са својом мајком Маријом, која је била Гркиња из побочне линије царског рода Палеолога. Остало је, такође забележено да је на Јеленино образовање утицао и духовник Кирило Светогорац, па је поткована знањем могла да парира и најшколованијим мушкарцима тог доба.

Но, почетком 1389. године је умрла Јеленина бака, монахиња Јевдокија Немањић-Дејановић (у међувремену се  замонашила) и то је тешко погодило њену унуку јер је сa њом имала и присност и духовну везу каква се ретко може наћи са најближима. Те године је дошло и до додатног потреса који је српским земљама 15. јуна донео сукоб са Турцима на Косову. Иако је Косовска битка у војном смислу остала нерешена, Лазарева Моравска Србија после ње није више имала резерви да им се одупре и његова удовица Милица је, као и Дејановићи и краљ Марко Мрњавчевић пре ње, морала да прихвати вазалски однос према турском царству.

Просидбa и удајa за Ромејског цара Манојла II Палеолога

Јелена Дејановић је имала двадесет пет година када ју је запросио византијски цар, била је то велика привилегија. О детаљима њене просидбе и удаје за Ромејског цара Манојла II Палеолога говоре ромејски хроничари XV века Сфранцес и Халконкондил, који цитирају неке старије изгубљене изворе. Свакако је важно поменути да се у првим вековима Источног Римског Царства ромејски владари нису женили страним принцезама, јер их нису сматрали достојним да би могле да постану ромејске царице. Заправо, ромејски аутократски цареви из тих времена су сa висине гледали на суседне народе и владаре, сматрајући их варварима који су, поред прихватања хришћанства и ромејске културе, ипак били и војно и културно далеко испод њих.

Али како је царство слабило, и они су из политичких потреба временом почели да се одричу свог поноса и да понекад узму за жену и неку странкињу. Стога, кад је почетком XII века на Балкану почела да расте моћ српских владара, већ је долазило до разних политичких бракова између српске феудалне аристократије и ромејских принцеза. Тако је син жупана Немање и први српски општепризнати краљ Стефан Првовенчани узео за жену принцезу Евдокију из тадашње царске династије Анђела. А касније се и деспот Ђурађ Бранковић оженио принцезом Иреном из царског дома Кантакузина, а његов син деспот Лазар је узео за жену принцезу Јелену Палеолог. 

Но, од свих српских властелинки у целој десетовековној историји Источног Римског Ромејског Царства, једино је ћерка господина Константина Дејановића-Драгаша имала 1391. године част да је запроси владајући ромејски самодржац, те су она и њен отац са задовољством прихватили ту понуду. Њен просац цар Манојло II Палеолог, још је за живота свог оца цара Јована V Палеолога био његов савладар, а после очеве смрти у фебруару 1391. године је остао сам на државном трону. И његова држава је у то време била у вазалском положају према Отоманском царству, јер су јој од територија биле остале само престоница Константинопољ, град Солун и полуострво Пелопонез.

А пошто је Манојло у четрдесет првој години живота још био нежења, он је тада одлучио да због чвршћих веза са српским православним суседима на Балкану запроси Јелену Дејановић-Драгаш, јер је она била из родбински уско повезане породице са изумрлом моћном српском династијом Немањића, а њен отац познат као један од најугледнијих српских велможа постнемањичког доба. Венчање Манојла и Јелене обављено је у храму Свете Софије 11. фебруара 1392. године и по изласку из цркве крунисани брачни пар је засут златницима које је огромна окупљена маса света радосно сакупљала, кличући им, док се царска поворка враћала у двор Влахерне на припремљено славље.

Пред Јеленом је тада био тежак задатак, требало је савладати строга и сложена правила ромејског дворског церемонијала, и требало је упознати своју нову породицу. Али муж јој је у свему свесрдно помагао, делећи сa њом не само детаље њених дужности као ромејске царице, него и проблеме у управљању царством и на унутрашњем и на спољном плану. Тако је Јелена врло брзо изградила своје место у Византији. Српска принцеза, а византијска царица, постала је мајка десетеро деце, од којих се Константин XI у историји уписао као последњи византијски император.

Владаркa Ромеја постала монахиња Ипомонија

Такође, је важно рећи да Јелена никада није играла само улогу родитеља и супруге. Била је далеко више од онога што је XIV век прописивао за жене, јер наша принцеза је имала своје почасно место у великом царству. Обилазила је сиротишта, болнице и домове за старије при цариградским манастирима којима је и свесрдно помагала. У једном од светогорских манастира, Дионисијату, и данас се пажљиво чува златни крст, испод којег је грчким словима угравиран натпис: „Поклон Јелене, владарке Ромеја, Палеологине, жене цара Манојла Палеолога, ћерке Драгаша, кнеза српског“.  

Господарица Римљана, како су је звали, саветовала је цара и помагала му у важним пословима, али је тек после његове смрти званично престала да буде владарка из сенке. Сада је она била та која се пита о судбини Константинопоља. Вешта да води царство, способна да умири државне немире, кадра да донесе праве одлуке, све време је заправо тежила миру. Њена природа је чезнула за спокојем, желела да се повуче у осаму и посвети Богу. Тако је владарка постала монахиња Ипомонија, изабравши управо име које је било одраз њене личности. Јер оно је означавало постојаност и трпљење, а то је била слика наше принцезе.

Жена која је две и по деценије била удовица и имала несрећу да надживи седморо деце, па и сина владара, Јована VIII Палеолога, преселила се у вечност са осмехом 23. марта 1450. године. Сахрањена је уз супруга, цара Манојла II, у константинопољском манастиру Христа Пантократора. А Грци нису дозволили да Јелена остане тек једна у низу обичних жена, што она никако није била. Прогласили су је светитељком и сачували њене мошти у манастиру Светог Патапија на Пелопонезу.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Никола Моравчевић: Српске властелинке, Београд: Архипелаг, 2016. 

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижнци Срба у РХ, спремна за посудбу је књига Никола Моравчевић: Српске властелинке, Београд: Архипелаг, 2016.

Фото насловна:
Јелена Дејановић Палеолог, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић), Београд: Новости, 2018.