МИЛОШ ЂУРИЋ – књижевник, филолог, преводилац и академик

Пре тачно педесет и шест година на данашњи дан у Београду је преминуо Милош Ђурић наш најзначајнији филозоф културе. Но, најзначајнија област његовог научног, књижевног и преводилачког рада била је античка култура, пре свега хеленска књижевност и филозофија и римски писци. Тако је и највећи број од преко 400 објављених радова посвећен управо обради ових тема или преводима античких аутора. Сарађивао је у 96 листова и часописа, написао стотине есеја, расправа, студија, критика и приказа. У Загребу је покренуо часопис Вихор 1914., којему је био сауредник. Редовни члан САНУ био је од 1961. године. 

Ђурић се бавио проблемима историје филозофије, етике, естетике, филозофије културе, класичном филологијом, те превођењем са грчког, латинског, немачког, енглеског и руског језика. Његово капитално дело је Историја хеленске књижевности у времену политичке самосталности (1951), чије је допуњено издање објављено 1972. године. Ђурић је градио српску филозофску и психолошку терминологију, те неуморно ширио своју активистичку филозофију живота и радости. Чувен је тако његов став да је „човек човеку светиња“. А филозофским опусом из хеленизма дефинира хуманизам као темељ савремене филозофске мисли. 

Образовање и каријера

Милош Ђурић рођен је 14. јануара 1892. године у Славонском Бенковцу. Био је најстарије од осморо деце учитеља и књижевника Николе и Теофаније, рођ. Радаковић. Основну школу похађао је у Славонском Броду и Бодеграјима, а класичну гимназију у Пожеги и Загребу. Студирао је најпре медицину, касније филозофију и класичну филологију у Загребу (1911-1914), а дипломирао 1920. године на Филозофском факултету у Београду. У Загребу је 1914. године са Владимиром Черином издавао лист Вихор, који је био забрањен. 

Радио је као „намијесни учитељ“ у гимназији у Сремској Митровици од 1916. до 1920. године. У то време је песме и есеје објављивао у Гричу (1917), Савременику и листу Србија, са чијим је власником и уредником Рашевићем био пријатељ. За време његовог четворогодишњег боравка у Сремској Митровици покушао је да изда расправу Смрт мајке Југовића, али га је јуна 1918. године у томе спречило Краљевско државно одвјетништво, сматрајући да штампање и издавање ове расправе угрожава државне интересе.

Но, само шест месеци касније лист Хрватска држава писао је да књигу треба да прочита сваки добар Србин, Хрват и Словенац. Ђурић је након дипломирања прешао у Србију и био професор у гимназији у Земуну (1920-1923) и у Другој мушкој гимназији у Београду (1923-1928). А августа 1928. године је додељен на рад Универзитету у Београду. Но, докторирао је 1929. године у Загребу код професора Алберта Базале са темом Проблеми философије културе. Узимајући живот као „извор сваког филозофирања“, он одбацује стару метафизику и филозофију и сматра да су култура и филозофија стваралаштво које гносеолошку основу налази у ирационализму интуитивног типа, али увек полазећи од живота и тоталитета бића и мишљења. Био је наш најзначајнији филозоф културе.

За време Другог светског рата пензионисан и ухапшен

Касније бавећи се проучавањем грчке историје, књижевности, језика и културе у цијелини, Ђурић је израстао у једног од наших највећих хелениста. На Катедри за филозофију Филозофског факултета у Београду радио је од 1933. године као доцент. А од 1938. године као ванредни професор, док је за време Другог светског рата пензинисан. Разлог је био његово одбијање да потпише окупаторски Апел српском народу  14. 08. 1941. године у којем се народ позива да поштује окупацијски ред и мир. Ђурић је тада ухапшен и одведен у логор на Бањици. А одбио је да потпише Апел јер је предавао етику.

После рата вратио се на Филозофски факултет и 1950. године био изабран за редовног професора. Свој научни рад усмерио је највише у област класичних наука. Иако је пензионисан 1962. године наставио је да предаје на факултету. Иначе, Ђурић је био ожењен Милицом Велендерић из Осијека и са њом имао сина Растка који је као матурант погинуо априла 1945. године на Сремском фронту. После развода оженио се Зором Ђурић.

Као веома добар познавалац старе грчке и римске мисли, био је најзначајнији професор за увођење грчке филозофије на наше факултете. За његове погледе била је битна етика човека као социјалног бића. И стално се до краја живота враћао обради српске народне књижевности, компаративним хеленско-српским студијама и, нарочито Филипу Вишњићу. Издао је тако 1925. године вишетомне антологије Српске народне песме и Српске народне приповетке.

Преводе посвећује сину Растку 

Од античких писаца преводио је Хомера, Есхила (Трагедија, Београд 1956) Софокла, Еурипида, Аристофана (све у стиху), Херодота, Тукидита, Платона, Аристотела, Сенеку…Из новије литературе преводио је: В. Дуранта, Р. Тагору, А. Адлера и К.Г. Јунга. Преводе је посветио сину Растку, коме је завештао и своју библиотеку у Класичном семинару на Филозофском факултету у Београду у виду задужбине (1968). Ђурићево капитално дело је Историја хеленске књижевности у времену политичке самосталности (1951), чије је допуњено издање објављено 1972. године. То је била прва историја хеленске књижевности на српском језику, која је настала из предавања студентима. Важно је знати да је књига била запажена код нас и у свету. А све ауторе заступљене у њој превео је сам и затим објавио Антологију старе хеленске лирике (1962).

Друго његово капитално дело, такође припремано годинама, Историја хеленске етике (1961) награђена је Октобарском наградом града Београда. Међу готово непрегледним темама његовох књига и студија биле су и оне из индијске и кинеске филозофије. Ђурић се уопште занимао за психологију и био одличан зналац људске душе и карактера. Но, при крају животног века (1963) писао је да је човек, и поред свег цивилизацијског и технолошког напретка, у срцу исти као и пре пет хиљада година. Упорно је понављао да интелектуални рад није мука и досада, већ радост, охрабрујући често деморалисане генерације истицањем великих примера из античке и српске прошлости против сваке тираније и осионости. Чувен је његов став да је „човек човеку светиња“.

Сарадник у многим научним, књижевним, културним и уметничким установама

Милош Ђурић је имао дар прворазредног стилисте писаног израза и ненадмашног усменог козера. Сарађивао је тако у многим научним, књижевним, културним и уметничким установама. За дописног члана САНУ изабран је 1955. године, а за редовног члана 1961. године.  Иначе, био је 1950. године  један од оснивача и уредника часописа Жива антика (Скопље) и члан многих асоцијација: Удружења књижевника Србије, Удружења преводилаца Србије, ПЕН клуба, Српског филозофског друштва, Удружења фолклориста, Друштва за проучавање Доситеја и Вука, Друштва за проучавање позоришта и Европске заједнице писаца. Један је од оснивача Српског филозофског друштва, био је и председник СКЗ од 1952 до 1957. године и Савеза књижевних преводилаца Југославије.

Признања

Одликован је Орденом рада са црвеном заставом, Седмојулском наградом и Октобарском наградом града Београда. А од 1968. године Награда за превођење, са ликовним решењем вајара Небојше Митрића, носи име Милоша Ђурића. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.