Predavanje Ljiljane Habjanović-Đurović: “Naš otac”
11. 3. 2024.
Promocija knjige Siniše Tatalovića, Nacionalne manjine u Hrvatskoj
24. 3. 2024.
На данашњи дан, пре тачно 108 година, у Обровцу, Далмација, рођен је Светозар Бркић. Отац му је био Стеван Бркић, трговац, а мајка Милица рођена Косановић. Основну школу Светозар је завршио у Обровцу, а гимназију и студије енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету 1939. године у Београду. Стручно се усавршавао у Енглеској. Писао је песме, приповетке, есеје и преводио са енглеског. Са НОП-ом је сарађивао од 1942. године, а у партизане одлази 1943. године. Због знања страних језика, у току Другог светског рата био је преводилац у Врховном штабу НОВ и ПОЈ, помоћник начелника и начелник Одељења за везе са иностраним војним мисијама. Године 1946. био је и преводилац при југословенској делегацији на Мировној конференцији у Паризу.
Наставничку каријеру Светозар је отпочео као суплент гимназије у Чачку (1940-1941), где предаје италијански језик, а по окупацији земље вратио се у Обровац. Школске 1941/42. године хонорарно је предавао у Класичној гимназији у Сплиту. Своју професорску каријеру наставља, прво као асистент на Филозофском факултету у Београду (1946-1952), потом као професор Друге мушке гимназије у Београду, па доцент на Филозофском факултету у Новом Саду (1955-1963), професор Више педагошке школе у Београду, и напослетку, од 1974. године, па све до пензионисања 1980. године, као ванредни и редовни професор на Филозофском факултету у Скопљу.
Поред педагошког рада, Светозар Бркић је писао, преводио, држао јавна предавања и сарађивао са драмским програмом Радио Београда. Био је уредник Наше речи 1950. године, Издавачког предузећа „Знање“ (1954-1956), као и уредник Летописа Матице српске (1961-1965). Такође, био је један од оснивача и члан првог уредништва часописа Мостови (1970) Удружења књижевних преводилаца Србије. Био је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије. Као англиста, састављао је уџбенике и речнике енглеског језика. Тако је са Бранком Момчиловићем 1980. године саставио Српскохрватско-енглески речник, који је доживео више издања.
Бркићева поезија је интелектуална, „са мисаоним тражењима и неспокојствима, са меланхолијом због недовољности човекових моћи“. Као песник, страсно је истраживао могућности песничког језика. Преводио је савремене енглеске и америчке писце. Са енглеског је, на пример, преводио поезију Шекспира, В. Б. Јејтца, Т. С. Елиота, Е. Ситвела, Р. Грејвса, В. Х. Одна, С. Спендера, Д. Томаса и других. Са Миодрагом Павловићем приредио је Антологију савремене енглеске поезије 1900-1950 (у другом издању допуњену и проширену до 1973.), за коју је написао исцрпан предговор. Од прозаиста, преводио је Х. Џејмса, Фокнера, Хемингвеја и друге. Уз ове преводе, Бркић је објавио и више радова о појединим писцима и њиховом делу, а у рукопису је оставио више преведених комада из савремене драмске књижевности, извођених на радију.
Инспирацију за своје песме, приповетке и есеје, поред литературе, Бркић је налазио у дружењу са интелектуалцима, уметницима, разноврсним научницима и обичним људима. Пријатељевао је тако са књижевницима Владетом Јеротићем, Радомиром Продановићем, Миодрагом Павловићем, Васком Попом, те композиторима Јосипом Калчићем и Љубицом Марић, као и са скулпторима и сликарима Олгом Јеврић, Миланом Станисављевићем, Љубом Рајчевићем и другима. Поред књижевног, преводилачког и педагошког рада, Светозар Бркић је учествовао и на научним скуповима. Одржао је низ јавних предавања, како на књижевним трибинама, тако и на радију и телевизији.
Постхумно су му објављене бројне песме, преводи и есеји. Преко педесет година животна сапутница и сарадница била му је Зденка Бркић, рођена Боић, германиста, преводилац и професор. Скрхан догађањима деведесетих година и страдањима људи из родног му краја, Светозар Бркић умире у Београду 18. новембра 1993. године.
Фото насловна:
Светозар Бркић
Извор: Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license.
