ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА – владарка, ктиторка

Прошло је тачно 786 година од рођења прве српске краљице Јелене Анжујске, правог имена Јелена Анђелина. У нову домовину Јелена је закорачила са мирисом јоргована јер хиљаде цветова, од голубље сивих до тамно ружичастих, завијорили су се те 1250. године долином Ибра. Тако је, наиме желео њен будући супруг, краљ Урош Први Немањић, владар Рашке и унук Стефана Немање. Најзагонетнија владарка средњег вијека била је заштитница жена, чуварица културе српског двора, образована, говорила је и неколико језика, а њен утицај досезао је и до унутрашње и спољне политике тадашње државе.

Јелена Анжујска, коју су многи народи својатали, највероватније је рођена 1236. године као ћерка угарског племића Јована Анђела, војводе Срема и француске племкиње Матилде. Супруга Уроша Првог и мајка Драгутина и Милутина била је једна од најпросвећенијих личности 13. века. Са подозрењем су је гледали док је још првих владарских дана говорила да жене нису предодређене само да рађају наследнике, већ и да размишљају. И када је ћутала и када је говорила, била је другачија. Јединствена.

Архиепископ Данило у јединој женској житији коју је направио, записао је: „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином“.

Ступањем у брак са српским владарем, краљица Јелена је примила православље, мада се није одрекла ни католичанства, па су је поштовали и једни и други. Иначе, имала је велику жељу да образовањем „зарази“ што више девојака. На свом двору, смештеном на самом рубу Косова и Метохије, у месту Брњаци, организовала је тако преписивање књига и поклањала их. Њена библиотека „књигохранилиште“ била је чувена. Она је дословце знањем „нахранила“ многе женске главице. Краљица Јелена била је осетљива на сиромашне девојке, те их је учила писмености, побожности и ручном раду, а уз мираз их и удавала. Била је позната и по томе да нико никада са њеног двора није излазио гладан и без осмеха.

Историја је ову владарку упамтила као велику добротворку и ктиторку. Тако јој се, иако католкињи приписује да је 1260. године подигла манастир за православне монахе у Стону, на месту порушене Богородичине цркве. Даривала је и фрањевачки католички ред, а у Бару где је имала двор 1288. године је саградила фрањевачки манастир са црквом. Због Јелене су тако „рођени“ и храм и манастир Свете Марије у Скадру, као и фрањевачки манастир у Улцињу. Али њена најзначајнија задужбина је дефинитивно Градац. Велелепни храм је никао око 1270. године на ободу Голије, у име пресвете Богородице. А владарка је све време надгледала његову градњу. Лично је одабрала и монахе који ће ту боравити, утврдила устав, поклонила му имање.

Јелена Анжујска замонашила се 1280. године у цркви Светог Николе у Скадру. Архиепископ Данило је записао да је одмах примила највиши монашки чин – „велику схимну”, али није узела ново име, што је било неуобичајено. Баш као што она ни у чему није била обична.

Но, колико год да је допринела српском народу, увијек ће бити оних који „прозивају“ њену доброту и називају је женом жељном власти. То се наводно потврдило у тренутку када је њен старији син Драгутин ушао у сукоб са оцем, збацивши га са престола. Наиме, он је тада молио и добио њен благослов, али јој је заузврат дао Зету, Требиње, Плав, извориште Ибра и Приморје, па је све то постало „земљом краљице матере“.

Драгутин од 1282. године више није био владар, јер је у корист брата Милутина абдицирао у Дежеву. Иначе, краљица Јелена је имала великог утицаја на оба сина и њена највећа жеља је била да се оба сина упркос свим размирицама, поштују и измире.

Јелене Анжујска је доживела дубоку старост, а преминула је 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци. Сахрањена је у манастиру Градац по сопственој жељи. А на последњи испраћај великој краљици дошли су не само духовни и световни великодостојници, већ и много сиромашних и несрећних којима је за живота помагала.

Три године после смрти проглашена је књижевницом и светитељком  коју данас слави Српска православна црква,  а њен кип у Требињу, према речима старијих, обилазе заљубљени парови са понеким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.

Фото насловна:
Јелене Анжујска, извор: Пренијето из Татјана Лош, Милена Марковић; [цртежи Војислава Беца Танурђић Белић], Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње, Београд: Компанија “Новости”, 2018.

%d blogeri kao ovaj: