ЈЕЛИЦА БЕЛОВИЋ БЕРНАЂИКОВСКА – етнографкиња, педагогиња, књижевница, новинарка

Прије тачно 77 година у лето последњег јунског дана преминула је у Новом Саду Јелица Беловић Бернађиковска. Онако како је Вук Стефановић Карађић славио народну усмену књижевност, тако је Јелица прославила народну ношњу и ручни рад. Српски вез је почетком 20. века освајао свет захваљујући управо њеним визионарским идејама и делима. Девојчица која је рано савладала девет језика и писала песме за омладинске листове, постала је прва српска жена етнограф, чуварица ручне радиности и финог веза, учитељица, управитељица школе, књижевница, новинарка и друштвена активисткиња. А све што је икада створила, похрањено је у Музеју Војводине и Матици српској.

Јелица Беловић рођена је 25. фебруара 1870. године у Осијеку, где је завршила основну школу 1881, а четири године касније нижу гимназију у Штросмајеровом заводу у Ђакову. Затим је школовање наставила у Самостанској учитељској школи у Загребу и на Вишој педагошкој школи у Бечу и Паризу (1889 -1891). Као учитељица радила је у Загребу, Руми, Осијеку и Мостару, а као наставница на Трговачкој школи у Сарајеву (1894 -1907). Веома рано је научила девет језика, од којих је на немачком и француском писала.

Пасионирано изучавајући технике веза и народних рукотворина, пловила је и до књижевних вода, у којима се осећала сигурно и удобно. Мостар јој је тако нарочито пријао за ове подвиге и за сарадњу са књижевницима окупљеним око часописа Зора. Мишљења је тада укрштала са омиљеним песницима, Алексом Шантићем и Јованом Дучићем. Ту је упознала и будућег супруга, Пољака, Бернађиковског, судског чиновника са којим је створила породицу и родила сина. 

С обзиром да је никада није држало место, исписала је странице живота и у Сарајеву и Бањалуци, где је управљала Вишом девојачком школом. Одушевљена идејом југословенства, покушава да у школи организује прославу Св. Саве, али су је аустроугарске власти спречиле и 1909. године послата је у превремену пензију. У овом периоду Јелица се посвећује проучавању јужнословенског фолклора, посебно народног веза и уопште народне текстилне уметности. Од 1907. до 1908. у Загребу поставља основе Етнографског и умјетничко-обртничког музеја. 

Најзначајнија њена дела из области етнографије су: Грађa за технолошки речник женског ручног рада (1906), као и Српски народни вез и текстилнa орнаментикa (1907). Тако је све оно што ју је годинама заокупљало и обузимало њено биће и није јој дало да мирује, забележено у драгоценим књигама. Јер посао Јелице Беловић Бернађиковске у области прикупљања везова и њиховог проучавања пионирски је у српској култури и науци. А у том тренутку још увек представља нову област истраживања и у европској етнографској заједници. 

Преданим радом Јелица је прикупила везове, научно их класификовала, те тумачила значење симбола и орнамената на њима, створивши тако својим проучавањима терминологију за ову научну област. Такође, је предано радила и на прикупљању етнографског материјала интензивно путујући по целом некадашњем југословенском простору. У приватном поседу имала је изузетно обимну збирку везова.

Између 1913. и 1931. водила је преговоре са Матицом српском у Новом Саду о оснивању етнографског музеја Матице српске, чија би основа била њена приватна колекција везана за народну уметност Јужних Словена и где би радила као кустос. Али Управни одбор Матице српске је одбија јер нису успели да постигну договор око материјалне надокнаде.  

Углавном, вртоглаво је скочило занимање за лик и дело наше Јелице, а пажњу јавности је нарочито привукла изложбом Српска жена у Прагу 1910. године, када су изложени српски везови. Од тада уз њено име почело је да се бележи „стручњак за народни текстил“, а она је о томе са поносом и предано говорила свугде где су је позивали, у Бечу, Берлину, Минхену…

У Петрињи 1909. године  Јелицa оснива женску кућну задругу чији је циљ била ревитализација народне уметности. А традиционалне ношње и народне приповетке које је сакупљала популаризовала је широм света.  Ипак, поред свега, Јелица никада није имала прилике да ради у музеју и да буде институционално подржана у својим истраживањима, већ је велики посао на прикупљању и проучавању етнографске грађе обављала као приватни посао уз свој редовни учитељски позив. 

Жена која је на немачком језику објавила дело Културна историја Словена и написала књигу Југословенски везови, писала је и за децу. Наиме, Јелица се педагогијом бавила практично и теоријски и њена најзначајнија дела у тој области су Дечија психологија данашњег времена (1899) и  Наше кевице (1904). А радила је и позоришне и музичке критике, те преводила. Са становишта тзв. женског питања и проучавања књижевности изузетно је значајан алманах Српкиња који је у сарадњи са другим књижевницама и активисткињама приредила и објавила 1913. године у Сарајеву. Јелици је, чини се све ишло од руке, али не и живот.

Аустроугарске власти су је, као што знамо пензионисале у 39. години, јер им није ишла низ длаку, односно била је у њиховој немилости због опредељености за уједињење Јужних Словена. Стављање под цензуру, решила је, неће бити крај њеном активизму, па је почела да пише под псеудонимом. Једно од најчешће коришћених измишљених имена било је Љуба Даничић. Али није издржала дуго у тој опсени. Када је под својим именом објавила алманах Српкиња морала је да напусти Сарајево, да би му се вратила 1917. године, и то као уредница јединог српског листа у монархији – Народна снага.

По завршетку првог светског рата, рехабилитована је као наставница, те је прво радила у Сарајеву, а затим у Новом Саду где је радила до пензионисања 1936. Јелица Беловић Бернађиковска објавила је око тридесет књига на српском језику и петнаест књига на немачком, као и велики број чланака у периодици. Готово да нема часописа са којим није сарађивала, а имала је и врло развијену сарадњу са немачким листовима. Њен рад је, свакако, био више признат у иностранству, где је развила и одржавала значајне контакте, поготово у круговима фолклориста и етнографа, него у Београду, Сарајеву и Загребу.

Толико књига је написала, и о њој је написана књига, а ипак је Јелица Беловић Бернађиковска пала у заборав. Можда и зато што је била особена. Кажу да је последње године провела сама и усамљена. 

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.