МИЛЕНА ДРАВИЋ – глумица, филмски активиста
„Моћ трансформације је богатство глуме. Улажење у најразличитије ликове и најразличитије епохе захтева од глумца и најразличитија стања. Тражи од глумца да се целим својим бићем посвети задатим темама. Понирање у себе и из себе својом моћи имагинације, да би сцена у филму била одиграна тачно и аутентично, драж је глуме. А то је посао који толико волим.“
Милена Дравић
Најзначајнија глумица југословенског и српског филма Милена Дравић преминула је у Београду на данашњи дан пре тачно пет година. У каријери дугој шест деценија глумила је у преко сто филмских остварења, заједно са највећим домаћим и холивудским глумцима, а упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око седамдесет улога. Милена је показала импресиван распон од комичких до драмских ликова увек изванредне упечатљивости. У европским оквирима тешко је наћи глумицу која је своју харизму доказивала и у најтежим продукцијским условима.
„Милена је наша садашњост, Милена је наша младост, наша прошлост, наша будућност. Миленине плаве очи су југословенски филм. Милена је човјек који спаја људе, Милена је доброта.“
Тим речима је на 65. Филмском фестивалу у Пули глумац, песник и музичар Раде Шербеђија „насликао“ нашу Милену Дравић. Рекли бисмо, једноставно и језгровито, заправо онако како је једино могуће „сликати“ краљицу глуме пред којом публика стоји најмање петнаест минута и са поштовањем аплаудира. Јер наша Милена је кинематографија сама.
Девојчица из балетске школе „заплесала“ са глумом
Милена Дравић је рођена 5. октобра 1940. у Београду, на Дорћолу, преко пута цркве Светог Александра Невског. Похађала је основну школу Јанко Веселиновић, а потом уписала Прву мушку гимназију. Њена тетка, очева сестра, препознала је у Милени таленат за рецитовање и сцену, те је замолила једну своју пријатељицу да процени да ли је у праву. Ова се сложила са тетком, и Милениним родитељима предложила да је упишу на балет, што су ови одмах и урадили. Милена je ималa чак и мало манекенског искуства, будући да је на Коларчевом универзитету учествовала на модној ревији.
Убрзо након тога, стигла је и прва филмска понуда. Милена је често истицала да јој је Народно позориште у Београду било прозор у свет. А све је почело, заправо случајно 1959. године у Сарајеву када ју је запазио словеначки режисер Франтишек Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена. И тако су врата од града на Миљацки за Милену заувек остала отворена. Девојчица из балетске школе која је маштала да ће сценом лебдети као бели лабуд, мислила је да ће та филмска улога бити само део узбудљивог летњег распуста код тетке у Сарајеву. Но, онда ју је срела режисерка Соја Јовановић и рекла јој: „Ти ћеш мала, богами играти код мене.“
Најмлађа добитница престижног признања – Златнe аренe
И тако је Милена, уместо да кроз живот настави на врховима балетских ципелица, „заплесала“ са глумом. Плавокоса чаробница игре уписује тада Факултет драмских уметности и почиње рад на филму Прекобројна, у режији култног Бранка Бауера. Ту је играла девојку са села која са момком креће на радну акцију. Иако је факултет уписала зато што је била изузетно мотивисана, Милена је тада мислила да је њен опстанак на филму неизвестан. Међутим, када је 1962. године за Прекобројну (улогу пробојне сеоске девојке) освојила највише признање нашег филма – Златну арену за најбоље глумачко остварење на Филмском фестивалу у Пули, схватила је да је на путу да изгради велику каријеру. Најмлађа добитница престижног признања још шест пута је излазила на позорницу Пулске арене да прими награду којом се мерила моћ глумачког дара. А Милена ју је потврдила небројено пута.
У несташици са простором који би „примио“ све њене награде домаће и иностране, ређају се: Добричин прстен, Жанка Стокић, специјална награда Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, седам Пулских арена, Златни ћуран, Павле Вуисић, Царица Теодора, Татјана Лукјанова, Нушићева награда… Важно је, стога да се нe заборави, да је Милена својим улогама бранила девојке са ставом, сељанке, госпође министарке, жене из радничке класе, самохране мајке, омиљене учитељице, симпатичне комшинице, даме којима није лако са мушкарцима…Но, и када је играла у ратним епопејама и филмовима црног таласа, и када је „носила“ велике трагедије и засмејавала нас вечним комедијама, увек је била аутентична, своја.
И као филмски активиста спремна и одлучна
Итекако своја и као, како каже између осталог, Шербеђија у монографији „Милена Дравић или кљућ снова“… „филмски активиста увијек на своме задатку. Спремна и одлучна. И храбра. Увијек на страни слабих и несрећних. Увијек против неправде и против глупости. И против власти као такве. Јер као права хероина, знала је увијек стати на страну свога народа и своје публике. А њезин народ је сав народ ове планете, јер Милена је надреална, фикција, симбол… Има још нешто важно што јој припада. То је њезино плаветно Славенство. И њезина посвећеност према традицији, повијести, коријенима народа коме припада…“
Била је и звезда југословенског ТВ неба, о којој је најлепше мислио и велики Алфред Хичкок. Могла је да постане и холивудска дива, само да је то хтела јунакиња Битке на Неретви Вељка Булајића (1969.) која је делила кадар са великанима попут Орсона Велса и Јула Бринера. Милена студенткиња Факултета драмских уметности могла је тако да изнесе и Козару Вељка Булајића (1963.) и Лито виловито (1964.) – комедија о туристичкој сезони у једном далматинском градићу, и политички неподобан Човек није тица Душана Макавејева и Девојку Пурише Ђорђевића (1965.). Касније нас је одушевљавала у Сутјесци (1973.), као и Љубавном животу Будимира Трајковића са Љубишом Самарђићем у насловној улози. Иначе, филм је постао велики комерцијални хит, те су дуо Дравић–Самарђић постали добитна комбинација и сан многих режисера.
Затим и у Депсу (1974.) крими-драми сценариста и режисера Антуна Врдољака, за улогу у којој је Милена Дравић на Пулском фестивалу 1974. године овјенчана Сребрном ареном, и Причама из непричаве, али и култним позоришним остварењима, од којих је најдуговечнији био Харолд и Мод. А са филмом Јутро (1967.), публика од Вардара до Триглава била је већ луда за Миленом Дравић и њеним партнером на великом платну Љубишом Самарђићем. Млади глумци, који су тада проглашени за филмски пар године, небројено пута су делили кадар, сценарио и признања.
Милена Дравић и Драган Николић
Но, највољенији љубавни пар бившe државe били су, ипак Милена Дравић и Драган Николић. Неодољиви домаћини непревазиђеног ТВ шоy-а Образ уз образ, венчали су се последњег дана 1971. године. Заправо, у паузи за ручак, док су снимали филм Како су се волеле две будале, само су „скокнули“ до општине и пред кумом, глумицом Секом Саблић, једно другом се заветовали на вечну љубав. После тога су се вратили на снимање, као да се ништа није догодило. А догодило се, постали су „ми“, уз Милену је увек био Драган, а уз њега Она. Цела бивша држава их је обожавала и целу бившу државу је 2016. године веома растужио одлазак Драгана Николића у небеску кућу.
Јер како поново говори Шербеђија у монографији „Милена Дравић или кључ снова“… „колико само непознатих акција солидарности и хуманитарне помоћи, које су она и њезин Драган покретали да би помогли неким људима којима је помоћ била потребна… И никада то нису оглашавали јавно. Биле су то њихове људске, приватне ствари, које су извршавали мисионарски и готово посвећено. Тако су дубоко осјећали своје „…побратимство лица у свемиру…“
Легат Милене Дравић и Драгана Николића је отворен у Југословенској кинотеци 5. маја 2018. године, а Милена је том приликом кинотеку назвала својом другом кућом. Била је и специјални гост на 65. Пулском фестивалу 15. јула 2018. године, где је доживела петнаестминутне овације. Наиме, Милена је и у новијим годинама имала своје блиставе тренутке, али и трагичан прекид од неколико година у време владавине режима СМ, јер је Милена, као и безмало целокупни позоришно-филмски еснаф, бучно и организовано протестовала бранећи најпре своје унутрашње етичко биће.
Недуго након супругове смрти, Милена се тешко разболела и преминула 14. октобра 2018. године у београдској клиници “Бежанијска коса”. Покопана је 19. октобра 2018. у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу уз више стотина људи, међу којима су били бројни глумци попут Петра Бенчине, Анице Добре и Раде Шербеђије, те Миленини пријатељи и колеге. Покопана је уз свога супруга, покојнога глумца Драгана Николића.
Извор: Делови текста преузети су из публикација Анита Панић : Милена Дравић или кључ снова, Београд: Филмски центар Србије; Службени гласник, 2018. и Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње, Београд: Новости, 2018.
У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижнци Срба у РХ, спремнe за посудбу су публикације Анита Панић : Милена Дравић или кључ снова, Београд: Филмски центар Србије; Службени гласник, 2018. и Ненад Полимац: Лексикон Yу филма, Загреб: Наклада Љевак, 2016.
Фото насловна:
Милена Дравић, извор: Преузета из монографије Анита Панић: Милена Дравић или кључ снова, Београд: Филмски центар Србије; Службени гласник, 2018.
