ЦВИЈЕТА ЗУЗОРИЋ – пјесникиња анђеоске љепоте
Цвијета која је „најлепша међу најплеменитијим, а најплеменитија међу најлепшим… свуд (се) слави у пјеснијех и поје… занела је готово све своје вршњаке у Дубровнику, а према њеној лепоти не остадоше слепи ни преко мора“ (Дан. А. Живаљевић: Цвијета Зузорићева и Доминко Златарић, Сремски Карловци 1900).
Многи пјесници су са разлогом пјевали њеној љепоти. Тако „о њој пева читава плејада тадашњих песника. Иван Бунић, Михо Моналди, Марош Богито, а од Талијана: Симонети, Бокабијавко, док јој Тасо пева многе песме…Највећи број песама о Цвијети Зузорић потичу од Динка Златарића. Зато многи закључују да је Цвијета била Златарићева љубав. Међутим, предавач (Ј. Тадић) искључује ову могућност: Динку је било дванаест година кад се Цвијета удала, она је била само његов песнички идеал.“ Цвијета је словила и за љепотицу изнимне наобразбе, владала је талијанским, можда и латинским језиком. Писала је пјесме, но није пронађена ни једна. У свом салону у Дубровнику окупљала је умјетнике који су тамо водили научне расправе и разговоре о умјетности.
Цвијета Зузорић рођена је око 1552. године у Дубровнику. Но, њена породица Зузорића није изворно дубровачка, већ су се Зузорићи доселили из Херцеговине, гдjе су се звали Остојић, а били су властела. „Три брата Милош, Радивој и Влатко долазе у Дубровник, и док трећи остаје у Дубровнику прва двојица прелазе у Србију, живе у Смедереву, баве се трговином и њихови потомци остају у Србији…Влатков син Павле био је прадед Цвијети…Отац Цвијетин био је ожењен Мартом Радољевић. Преко ње Цвијета је била у сродству са Динком Златарићем.“ (Из предавања Јорја Тадића о Цвијети Зузорић, Политика, 6. XI 1929/8).
Није сасвим познато када и како се презиме Остојић трансформисало у Зузорић/Зузорина. Цвијетин отац прапраунук Радивоја Остојића, од којег се грана породица Зузорића „звао се Фрања, а мајка јој је била Мара, кћи Петра Радаља.“. Такође, је познато да је Цвијетин отац поклањао знатну пажњу васпитању своје дjеце, па и женске. Наиме, у 16. вијеку ћерке нису мажене, посебно не најбољим образовањем које је добила Цвијета одрастајући у Анкони и похађајући тамо угледне италијанске школе.
Њен отац Фрања, кад се Цвијета родила, преселио се из Дубровника у Анкону гдjе се бавио трговином. И тако је Цвијета у Анкони провела своје дjетињство и младост, учила школе, стицала културу и знања и стасала у зрелу дjевојку. Судбина је хтјела да се тада у Цвијету, дjевојку изузетне љепоте, загледа богати племић и трговац из Фиренце Флорентино Бартоломео Пешони, за кога се Цвијета и удала 16. фебруара 1577. Приликом удаје Цвијета носи значајан мираз од 40. 000 златника.
Одмах послије удаје Цвијета са супругом прелази у Дубровник, јер је њен супруг Бартоломео Пешони, потомак старе фирентинске лозе, у Дубровнику добио мјесто конзула Фиренце. Било је то вријеме када је Република напредовала у привредној, трговачкој сфери, а што је одговарало њиховом статусу, пошто се Бартоломео бавио и трговином. А неки нови подаци тврде да се и Цвијета бавила трговином и тако помагала мужу. (Из наведеног предавања Јорја Тадића).
Племићки статус отворио јој је врата у круте и затворене аристократске кругове у Дубровнику. Жена из Анконе освојила је тада угледне дубровачке личности, а најбољи пријатељи су јој постали филозофи Никола и Мара Гучетић. Они су се отворено дивили њеној физичкој и духовној љепоти, јер су је познавали. А они који је нису знали, пожељели су да је упознају. Иако је писала пјесме, није морала да чини ништа. Била је довољна њена „посебност“ (харизма), и „да свијет стане“, како су биљежили Цвијетини савременици.
Но, колико је страсно освајала симпатије, толико је љепотица из Дубровника, будила гњев суграђана. Остало је нејасно шта су јој тачно замијерали и због чега им је упечатљиво сметала. Стога је Мара Гучетић храбро стала у одбрану пријатељице. Одлучила је да у супруговом филозофском спису напише предговор, као посвету Цвијети и полемику са онима који су је нападали. Јасно је навела „да су узрок њеног прогнанства, особине до тада невиђене код жена и чињеница да је љепотом тијела и душе разбуктавала пламен гњева злобника:“ Овај одважни гест, очекивано је усталасао дубровачку јавност, која се разбјешњела и избацила спорну посвету у Гучетићевом трактату.
И тако је Цвијета Зузорић морала да напусти Дубровник. Била је 1953. година када је нови живот започела на старој адреси – у Анкони. Да ли је тамо била слободнија, вољенија, да ли је писала? Није познато. Иако је послије дубровачког изгнанства пјесникиња анђеоске љепоте живјела још, чини се 65 година, цео тај други живот је остао под велом тајне.
И на крају треба рећи да и око дужине животног вијека Цвијете Зузорић и времена њене смрти има дилема и различитих навода. За разлику од неких енциклопедија, које као годину њене смрти наводе 1600-ту, као тачну или приближну, дотле уредништво Српске борбе (Чикаго, САД, 1958), наводи да у једном сачуваном запису стоји: „Госпођа Цвијета Зузорић умрла од 96 година…била је сахрањена у Св. Франу…1. децембра 1648. године.“ То указује на знатну разлику у приказивању дужине њеног живота. И лист Политика од 27. VII 1951. године на страни 5. наводи да је преминула у 96-ој години.
На срећу, сјећање на Цвијету Зузорић није ишчезло захваљујући истанчаном осјећају за вриједност нашег великог комедиографа. Да, баш је Бранислав Нушић био тај који је 1923. године у хотелу „Касина“ организовао добротворни бал „Хиљаду и друга ноћ“, на којем су се сакупила финанцијска средства за изградњу Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану у Београду.
„Под њеним именом „Цвијета Зузорић“ основано је „Друштво за помагање уметности“, које је деловало у Београду између два светска рата. Подигло је павиљон на Калемегдану за уметничке изложбе, који и данас служи у ту сврху; организовало је велики број уметничких изложби код нас и на страни. Давало је награде књижевницима и уметницима“ (МЕП).
Фото насловна:
Цвијета Зузорић, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић), Београд: Новости, 2018.
