ЛУКА МАРИЋ – минералог, петролог
На данашњи дан 1979. године у Тисном на отоку Муртеру у Шибенско-книнској жупанији, преминуо је академик Лука Марић. Сахрањен је на Мирогоју у Загребу. Професор Марић је заслужан за многа открића из подручја геологије на територију бивше Југославије. Својим радом пружио је темељ за бројна даљња истраживања везана за минералогију, петрологију, петрографију, геокемију и слично. Написао је преко педесет научних и стручних радова, те бројне научно-популарне чланке и објавио их у бројним стручним часописима у туземству и иноземству. Добитник је низа награда, споменица, захвалница и диплома, а једна од најбитнијих награда додељених проф. др. Марићу, свакако је Руђер Бошковић за научни рад 1965. године. Био је редовни члан ЈАЗУ и дописни члан САНУ.
Лука Марић рођен је 24. фебруара 1899. године у Папићима крај Суње. Нижу гимназију завршио је у Петрињи, а вишу са матуром 1918. године у Карловцу. Филозофски факултет, групу природопис и хемију, завршио је у Загребу 1922. године, где је исте године положио и професорски испит. По дипломирању запослио се као суплент у гимназији у Србобрану, а наредне године премештен је за суплента у Краљевској реалној гимназији у Огулину. Ту је остао до 1925, када је по препоруци Франа Туђана отишао на специјализацију у Париз и Нанси. Тада је под покровитељством Алфреда Лакроа и Владимира Вернадског, упознао и усавршавао методе хемијског и оптичког проучавања стена, а шта га је усмерило ка петрологији.
Након тога, у времену 1925-1931. био је кустос Минералошко-петрографског музеја у Загребу. У међувремену, 1928. године докторирао је на Универзитету у Београду. Следеће године објавио је први рад из петрографије угљева и од тада се посветио петрографским проучавањима стена у јужној Србији. За доцента на Техничком факултету у Загребу за предмете минералогија, петрографија и геологија за студенте Грађевинског, Геодетског и Хемијског одсека изабран је 1931. По доласку на овај факултет основао је Минералошко-геолошки завод из којег су настали заводи за минералогију, метрологију и економску геологију. Године 1938. изабран је за ванредног професора поменутих предмета.
У Загребу је професор Марић остао до 1941. године, када је због претњи усташког режима пребегао у Љубљану код истакнутог руског петролога и универзитетског професора Василија Никитина. После Никитинове смрти 1942. постављен је за професора на Техничком факултету Универзитета у Љубљани, где је предавао као хонорарни професор. У Загреб се вратио 1947. и на Катедри за рударство Техничког факултета изабран за ванредног професора за предмете: минералогија са кристалографијом, петрографија, геологија рудних лежишта и инжењерска геологија. За редовног професора минералогије и петрологије на овом факултету изабран је 1948. Шездесетих година био је и декан Технолошког факултета.
Његов научноистраживачки рад односи се на питања рудних лежишта и инжењерске геологије. Бавећи се геолошким и петрографским проучавањима старе Рашке, Марић је написао 1933. рад Геолошко проучавање старе Рашке, а Пелагоније Петрографска и геолошка грађа околине Прилепа и сјевероисточно од Прилепа у Јужној Србији (1940). Рад Магмати у ужем подручју рудника Бор (1957) произашао је из његових петролошких истраживања око Бора. Важно је истаћи да је учествовао и у петролошким истраживањима по тадашњој Чехословачкој (1931), Сирији и YАР (1960). Објавио је уђбенике Систематска петрографија и Петрографија за студенте архитектуре, грађевинарства и примењене уметности. Превео је дела В. Никитина, Теоретска петрографија (1945), као и многе студије, пројекте и анализе из области којом се бавио. Пензионисан је 1969. године, а последње године живота провео је на Јадрану.
Јуна 1955. године изабран је за дописног члана САНУ, а јуна 1963. за редовног члана ЈАЗУ у Загребу. Такође је био и члан Немачког минералошког друштва у Бону, као и председник Хрватског геолошког друштва (1961), а и не мање важно, почасни доживотни председник Српског културног друштва „Просвјета“ (од 1970). Један минерал (натријум-ферофосфат) назван је по њему марићит.
Професор Марић је и носилац Ордена рада са златним венецем (1949), и Ордена рада са црвеном заставом (1965). Добитник је награде Руђер Бошковић Рударско-геолошко-нафтног факултета у Загребу (1965), те награде АВНОЈ-а (1971). А почасну диплому Савеза геолошких друштава за животно, педагошко и научно дело добио је на Осмом југословенском геолошком конгресу на Бледу.
