ВЕЛА НИГРИНОВА – глумица
На данашњи дан, тачно пре 161 годину рођена је у Љубљани Вела Нигринова, српска Сара Бернар. Рођењем Словенка, животним и професионалним опредељењем Београђанка, захваљујући великом таленту и снажном утицају на развој глуме крајем 19. и почетком 20. века заузима једно од најважнијих места у историји српског позоришта. После ње, Шекспирова Јулија, Хамлетова Офелија и Димина Дама са камелијама више никада нису биле исте. Дапаче, у интерпретацији Веле Нигринове, свака хероина, а највише су јој пристајале оне трагичне, постајала је бесмртна. Но, осим на сцени београдског Народног позоришта, Нигринова је наступала и на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. А, гостовала је и у Загребу, Софији, родној Љубљани, Прагу…
„Српска Сара Бернар“, како су је често називали, свет је угледала 14. новембра 1862. године у Љубљани, као једна од четири девојчице у чешко-немачкој породици, које су сањале сцену и рефлекторе. Али само је наша јунакиња тако вешто успевала да унесе буру у неретко мирно море српског театра. Сјај под звездама Вела је доживела, већ у дебитантској четрнаестој години у родном граду. Наиме, 1878. године дебитовала је у Драматском друштву у којем је наступала четири године.
Но, због изузетне даровитости, у Београд ју је довео композитор и позоришни капелник Даворин Јенко. А на сцену Народног позоришта, пред београдском публиком први пут наступа 21. октобра 1882. године, у представи “Дебора“. Игра тада сложену драмску улогу Деборе у комаду Х. Мозентала. Екстравагантна лепотица начисто је очарала Београд. Пошто је Вела била прилагодљиве природе, развијала се сигурним корацима у сложеном драмском репертоару као наследница Милке Гргурове. А сценом је владала заједно са Зорком Тодосић. Ангажована у драмским улогама љубавница, трагичних хероина и старијих жена, израсла је одиста у српску Сару Бернар или можда Елеонору Дузе.
Као чланица Народног позоришта у Београду, Вела се прославила као изванредан тумач великих улога у драмама и трагедијама Шилера, Мозентала, Игоа и других класика. Истакла се уверљивошћу психолошког тумачења ликова у делима Х. Ибзена, М. Метерлинка и А. Стриндберга. А као најдаровитија глумица тога доба, у сценску игру уносила је полет, животни дах, топао глас, складну дикцију, достојанствено држање и женственост.
А то што је живела са словеначким композитором Даворином Јенком, чини се није била препрека ниједном уметнику да је доживи као личну музу. Фотографи су је тако желели испред свог објектива, сликари на свом платну, а песници у својим стиховима. Стога се и причало да је књижевник Јанко Веселиновић читав комад „Ђидо“ створио само због ње. А два министра су, чак један другог изазивала на двобој, да би се изборила за мало њене пажње. Но, краљица Скадарлије била је тиха патња и песника Антуна Густава Матоша.
Током Српско-бугарског рата 1885. године Вела је волонтирала као болничарка за српске рањенике. Сишла је са позорнице да би била болничарка. Физички и психички је оболела, па се лечила у Нојхаузену (1906) и у Љубљани. По повратку у Београд играла је ретко.
Двадесетпетогодишњицу рада обележила је у НП у Београду у октобру 1907. године улогом Магде у Судермановој драми „Завичај“. Колеге су је тада наградиле скупоценим прстеном, а у прави час је стигао и Орден Светог Саве. Поново се припремала за духовна путовања са својим јунакињама.
Међутим, са царицом Теодором у мају 1908. дефинитивно је завршен Велин блистави ангажман. А већ 31. децембра исте године у 46. години живота, тачка је стављена на један млади живот. Њена смрт била је један од најпотреснијих догађаја тога доба у Београду, растужила је Београђане који су се као тиха, спора река, сливали ка Новом гробљу да је испрате на вечни починак.
Врачарска улица у Београду која носи њено име, остаје као подсетник на прелепу диву из театра.
