ЖАНКА СТОКИЋ – трагична судбина краљице театра и боемије

Муза Бранислава Нушића, који није крио да је према њој писао улоге, па и највећу, Живку из Госпође министарке, највољенија српска глумица уочи Другог светског рата, преминула је на данашњи дан 1947. године у Београду. Променивши неколико путујућих позоришта дуже се задржала у Народном казалишту у Осијеку и у Народном позоришту у Београду. Жанка Стокић је после рата осуђена на осам година губитка грађанске части, јер је у ратном вихору учествовала у програмима радио станица под немачком управом, у емисији „Шарено поподне“, као и естрадним позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“.

Љага са имена вечне „госпође министарке“ скинута је тек 3. марта 2009. године. Рехабилитацијом је исправљена историјска неправда према хероини српског и југословенског глумишта, али су остале да одзвањају њене речи: „Мој живот се завршио онда када су ме прогнали, отерали са сцене. Узели су ми душу, узели су ми ваздух. Шта је глумица без улоге, то је горе од понижења, горе од смрти!“ 

Жанка Стокић рођена је 24. јануара 1887. године у Раброву. Рана смрт оца Богосава, невољени очух, непријатности и сталне тешкоће бојили су суморним бојама свакодневицу ове девојчице. Тако да је већ у четрнаестој години била у браку са зајечарским кројачем. И поново није била срећна, па је побегла са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе, где јој је први задатак био прање веша и шивање за глумце. Али наша јунакиња је знала да ће јој прва шанса за статирање бити улазница за узбудљивије снове.

Већ 1902. године Жанка је премијерним појављивањем у улози Терезе у представи Брачне ноћи освојила публику и наредних деценија више није силазила са сцене. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу, играла је удовицу у комаду Нада. Годину дана касније се удала по други пут и о том браку је говорила да је био из љубави, али да се завршио са болним успоменама. 

Жанка је од 1907. године играла у Народном казалишту у Осијеку, где је њено несвакидашње глумачко умеће заголицало машту Бранка Гавеле, човека чије се име у кругу редитеља и театролога  писало великим словима. А онда ју је у августу 1911.  године, када је гостовала у Београду, открио управник Народног позоришта у Београду, Милан Грол. И Жанка је ушетала у најпризнатији домаћи ансамбл као да је одувек ту и била. Наиме, месец дана касније примљена је за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и његов стални члан. Ту је играла у три Гавелове представе Фигарова женидба, Сирано де Бержерак и Родољупци.

Велике улоге почеле су да проналазе Жанку, док је на приватној „сцени“ краљица тетатра и боемије до краја остала сама, без мужа и деце. Но, Стана из Станоја Главаша, Сарка из Ожалошћене породице, Јулишка из Пута око света, Мица из Власти и још стотину других жена заувек су остале у њеном руху. У страном репертоару истицала се као субрета у Молиереовим комедијама (Тоинете у Уображеном болеснику, Дорине у Тартуффеу), те као Мадаме Санс-Гене В. Сардоуа.

До почетка Другог светског рата Жанка је више од две стотине пута бравурозно бивала Живка из Госпође министарке, освајајући публику широм Европе. А поводом стотог извођења комада, Нушић јој је написао:

„Драга Жанка, Ви и ја имамо данас малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете, Вас се кризе не могу дотаћи, Ви остајете министарка, увек министарка.“

Међутим, Нушићева мисао се, у парампарчад разбила као најкрхкија илузија. Земља је била окупирана, а Жанкино здравље нарушено дијабетесом. Да би зарадила новац за инсулин од којег јој је зависио живот, пристала је да учествује у радијским програмима под немачком управом.  

По завршетку рата то јој је оштро замерено. Ухапшена је и изведена пред суд. Без браниоца. Одузета јој је част и одређено да у сврху друштвено-корисног рада чисти улице.

Жанка Стокић две године је тиховала у свом топчидерском дому, са верном кућном помоћницом Магдом. Наша јунакиња, чије име данас носи престижна глумачка награда, ипак је стиснула зубе и поднела молбу за помиловање. Навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде) те, породицу Флоре. Нудила је и сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње.

Било је лето 1947. када ју је посетио глумац Миливоје Живановић и рекао да јој је све опроштено. Онда је стигао и Бојан Ступица, да јој каже да је добио дозволу да је ангажује у новооснованом Југословенском драмском позоришту. Међутим, преминула је три дана касније, 21. јула. А сахрањена је на Топчидерском гробљу, уз песму „Ој, Мораво“, по њеној жељи и реку људи која је пратила њен ковчег прекривен цвећем. Била је то, кажу сахрана колику нису видели од испраћаја Ђуре Јакшића. И била је без црних марама и јаука, јер је Жанка тако желела.

Године 1991. снимљен је филм „Смрт госпође министарке“ у режији Саве Мрмака који говори о животу Жанке Стокић у послератном периоду. Улогу Жанке је одиграла глумица Светлана Бојковић.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.