ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ – режисер, сценариста, глумац

На данашњи дан 1999.  преминуо је у Београду у 79. години живота Владимир Погачић, један од најзначајнијих пионира југословенског филма и  дугогодишњи угледни директор Југословенске кинотеке у Београду. Погачић је у многочему тада био први: режирао је тако наш први „шпијунски“ филм (Последњи дан); први је на сцену поставио Брехта (Пушке госпође Карар); аутор је првог домаћег филма, темељеног на новели Иве Андрића, приказаног у Америци (Анкина времена); први је добио међународну награду за режију (Велики и мали у Карловим Варима 1957); покренуо је и био главни уредник нашег првог послератног часописа „Филм данас“, у коме се обликовала наша теоретска и критичка мисао о филму. Погачићев документарни филм “Сведочанство о Тесли” награђен је 1955. године на Пулском фестивалу. Затим, Суботом увече је наш први урбани филм. И на крају, али не мање важно први је од режисера у нас који је свој први играни филм, социјалну драму Прича о фабрици подвргао критици.

„На филм сам дошао можда највише под утјецајем филмске литературе коју сам помно читао. Тако сам у Причи о фабрици применио низ експерименталних сцена ослањајући се на Анрија Базена, односно на његове описе Вајлеровог редитељског поступка. Није се показало прикладним, те сам се побојао да не западнем у церебралност, књиге оставио, вративши им се тек кад сам престао да снимам“, говори Погачић.

Ето, тако је, са осталим пионирима нашег послератног филма, почео и Погачић – ни од чега, готово! Владимир је рођен у Карловцу 23. септембра 1919. године. Дипломирао је хисторију уметности на Филозофском факултету у Загребу и филм на Високој филмској школи у Београду. Наиме, након што је напустио Загреб, где је пре II. светског рата основао студентско позориште у коме је играо и режирао, уписао се на одсек режије, коју је дипломирао као најбољи у класи. За тај успех, заправо може да захвали Крлежи, односно режији Агоније која му је била испитна представа.

Од 1945-47. године  био је  драматург и режисер на Радио Загребу (данас Хрватски радио), потом режисер и сценарист играних филмова Посљедни дан (1951), први југословенски „шпијунски“ филм настао по сценарију Оскара Давича и  Невјера (1953), снимљен по драми Иве Војновића. То је тешка породична драма, која прераста у трагедију, са Маријом Црнобори и Северином Бијелићем у главним улогама, коју је Погачић веома зрело обрадио, па је филм проглашен за најбољи у првих десет година југословенског филма. Затим следе Анкина времена (1954), екранизација Андрићеве приповетке, вешто испреплетена нарација са поетским размишљањима и визијама света појединаца који граде филмску причу. Насловну улогу одиграла је Милена Дапчевић, и то је наш први филм приказан у америчким биоскопима. Па, Велики и мали (1956) и Суботом увече (1957) који су остали Погачићеви најуспешнији филмови. Такође, је  снимио и филм Сам (1959), за оно време неуобичајено психолошки орјентисан партизански филм.

Велики и мали је, да се подсетимо 1957. године добио прву награду за режију у Карловим Варима, што је био највећи дотадашњи успех једног југословенског аутора. То је, заправо напета прича из доба окупације, где илегалца (Љуба Тадић) прогони полиција. Он покушава да се склони у стану свог познаника, али овај га, из страха, одбија. Тада његов десетогодишњи син, ипак позива прогоњеног да се врати у стан и тако га спашава, а потом обавештава и његове другове… У таквој ситуацији одрасли људи показали су се малим, а мали дечак великим.

У хрватској продукцији Погачић је снимио социјалну драму Пукотина раја (1957) и ратни трилер Човек са фотографије (1963), оба на српском језику, а 1961. у боји је и цинемасцопеу у спрској продукцији реализовао хисторијски спектакл Каролина Ријечка, по драми Драге Жервеа (сценарист Звонимир Берковић). Режирао је и неколико документарних (нпр. Свједочанства о Тесли, 1955) и телевизијских филмова.

Погачић је био врло осетљива, крхка природа у којој су изражени његова самосвест и уверење о сопственој компетентности расуђивања. Лична воља му је била јака, бар као што су му јаки интелект и ерудиција. Држао је до себе, како се то каже, али не на начин сујетних, него достојанством свога индивидуалитета. Тако је поступао и кад би његова професија дошла у искушење сумњи и потцењивања. И кад нико није могао то да очекује, одлучио је да 1963. године, режији, стваралаштву, каже: „Више не, доста!“ Уза све његове огромне заслуге за југословенску кинематографију, хисторија тешко може да му то опрости.

Но, од 1954 – 81. године Погачић је био и  директор Југословенске кинотеке и за то је време веома унапредио њезину делатност, прискрбивши јој и велик међународни углед. Такође, је био и предавач – проф.  филмске режије и хисторије филма на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (касније Факултет драмских уметности) у Београду.

У раздобљу између 1969 – 71. те 1979 – 81. био је потпредседник ФИАФ-а (Међународна организација филмских архива), а између 1972. и 1979. и председник. У раздобљу председниковања ФИАФ-ом био је и потпредседник Савета за филм, радио и телевизију (ЦИЦТ) при УНЕСЦО-у. Погачић је написао и више књига о филму, као и монографију о Висконтију. Објавио је и мемоаре Имагинарни записи (1994) и Дефинитивно имагинарни записи(1997). А основао је и био, као што смо то на почетку овог портрета рекли, главни уредник утјецајног часописа „Филм данас“.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Милутин Чолић: Филмски портрети, Београд: Просвета, 2007.

Фото насловна:
Владимир Погачић, преузета са https://mubi.com/cast/vladimir-pogacic
%d blogeri kao ovaj: