95. ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ВЕЛИКОГ ВЛАДИМИРА БЕАРЕ

На данашњи дан тачно прије 95 година у Зелову код Сиња рођен је Владимир Беара, најбољи наш голман свих времена, легендарни голман Хајдука и освајач сребрне медаље на Олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију. У ногометним круговима звали су га Велики Владимир, Балерина са челичним шакама и Човјек од гуме. Лав Јашин, руски голман, примајући признање за најбољег европског голмана 1963. изјавио је: “Постоји ипак један бољи, а то је Владимир Беара”. И заиста, у доба док је активно играо, Беара је био најбољи европски и свјетски голман.

Био је познат по томе да кад је супарничка момчад изводила слободне ударце, није допуштао постављање живог зида. С обзиром да тада још није било телевизије, његове су акробације прерасле у мит о којем и данас пишу и говоре сви најбољи познаватељи ногомета. Беара је бранио за НК Хајдук из Сплита, већ као јуниор од 1946. године, а за његов први тим бранио је од 1947. до 1955. године  и са њим освојио три наслова првака Југославије. Након тога 1955. године је потписао уговор са ФК Црвена Звезда са којом је освојио још четири државна првенства и два национална купа Југославије.

У дресу Звезде у сезони 1959./60. добио је Жуту мајицу Народног спорта као најбољи ногометаш у сезони. Било је то први пут у хисторији да је голман проглашен најбољим ногометашем. Но, иако је у једном моменту, кад је био незадовољан, напустио свој матични клуб НК Хајдук, Беара га је увијек сматрао својим клубом, баш као и Сплит својим градом. Након Црвене Звезде, играо је и за Алеманију из њемачког Ахена (1960.–1962.), те Викторију из Келна (1963.–1965.) гдjе је и завршио голманску каријеру.

За репрезентацију Југославије Владимир Беара одиграо је 60 утакмица међу којима су Свјетска првенства у Бразилу 1950., у Швицарској 1954. и Шведској 1958. Добитник је сребрне медаље на Олимпијади 1952. године у Хелсинкију гдjе је у финалу обранио једанаестерац Ференцу Пускáсу. Као најбољи свјетски голман тога времена играо је 1953. године за ФИФА-ину репрезентацију у сусрету Остатак Европе – Енглеска. Утакмица која се играла на Вемблију завршила је резултатом 4:4.  Беара је бранио једно полувријеме и примио само један гол; остала три примио је аустријски голман Земан. 

Након играчке каријере, Беара је кренуо на дошколовање током којег је стекао диплому високог тренерског стручњака у једној од најпознатијих школа на свијету за тренере њемачког стручњака Сепа Хербергера. Тада је сасвим добро научио и њемачки језик, а нешто слабије и француски. До пензионисања био је тако тренер, између осталих, Хајдука, Ријеке, Осијека…, а био је и изборник репрезентације Камеруна.

Међутим, све што је Беара зарадио у Југи и у иностранству било је, тек довољно да егзистенција његове породице буде осигурана. Иако је у своје вријеме имао неколико понуда да за пријелаз добије више од 100 000 хиљада долара, ниједном то није могао прихватити. А младићима који су хтјели постати добри голмани, никада није имао намјеру паметовати. И сам свјестан да је страховито висока цијена славе, само им је поручио, да уколико желе постати добри голмани и зарадити пљесак, требају се одрећи приватног живота, заволити само лопту, само о њој мислити и посветити јој неизрециво много времена. И наравно, ништа без талента, али то је само један посто, осталих 99 посто представља оно вријеме које комплетно утрошиш, да нешто и постанеш са тим талентом.

Од 2007. године Беара је почасни члан „Куће славе сплитског спорта”, а 2008. године предсједник Републике Хрватске Стјепан Месић одликовао га је одличјем Реда Данице Хрватске са ликом Фрање Бучара, 2010. је добио и Награду за животно дjело Града Сплита. Беара је  преминуо 11. августа 2014. године у Сплиту. 

И управо зато што је Владимир Беара био не само велики спорташ, него и човјек са велико „Ч“, није било могуће наћи бољи избор и боље рјешење осим, да његово име и презиме носи новоустановљена „Награда за допринос развоју спортске културе и друштвене толеранције – Владимир Беара”. Награду је 2022. године установило Спортско рекреативно друштво Срба у Хрватској у сарадњи са Српским народним вијећем. 

А првим лауреатом награде, која ће постати традиционалном на годишњем нивоу, проглашен је „тренер свих тренера” Мирослав Ћиро Блажевић, освајач брончане медаље на СП-у одржаном у Француској 1998. кад је исписана прва највећа прича о ногомету са наших ширих  „еx-југословенских” простора. И тако је  „награда која носи име једног великана, једног од највећих, отишла у руке другог великана”.